Епископ крушевачки Давид: Ерминевтика апокалиптичке слике Косова и Метохије на прелазу из 20. у 21. в.
*

Давид (Перовић)

Епископ крушевачки

ванредни професор Православног богословског факултета

Универзитета у Београду

info@eparhijakrusevacka.com

 

 

Ерминевтика

апокалиптичке слике Косова и Метохије

на прелазу из 20. у 21. в.

 

Апстракт. Све оно што су моћници у епохама прошлим, али и у нашој, учинили српском народу и Српској Цркви, као и другим мирољубивим народима, учинили су то као сила која не мари за Божју правду. О тој сили писао је горостасни владика, свети Николај, да се она расула не само као једна кула вавилонска у историји, него као многобројне такве куле које су зидали поједини светски завојевачи са жељом, да све народе саберу под један кров, под свој кров, и под једну руку, под своју. Расуле су се у пепео и безбројне куле богатства, и славе и величине које су зидали поједини људи са жељом, да они завладају Божјим стварима или Божјим људима, и да буду као мали богови. Али се није расуло оно што су зидали апостоли, светитељи и остали Божји угодници. Многобројна царства људска, стварана људском сујетом распала су се и ишчезла као сени, а Црква апостолска стоји и данас и стајаће усправно и на гробовима многих данашњих царстава.

 Кључне речи: Хришћанска етика, Ерминевтика, Косово и Метохија, херем, Јад Вашем, српски народ, жртва,  Света Литургија

 

 

 

                                                                                        

Прослов

 

Косово и Метохијо!

Ако те заборављам,

нека ме заборави десница моја!

Пс. 137/136, 5.

 

 

Уводна скица

 

Све што су моћници у нашој епохи учинили српском народу и његовој Цркви, али и другим мирољубивим народима широм света, учинили су као сила која Бога не моли. О тој сили писао је горостасни владика, свети Николај Велимировић:

„Расула се не само једна кула вавилонска у историји, него многобројне такве куле које су зидали поједини светски завојевачи са жељом, да све народе саберу под један кров, под свој кров, и под једну руку, под своју.

Расуле су се у пепео и безбројне куле богатства, и славе и величине које су зидали поједини људи са жељом, да они завладају Божјим стварима или Божјим људима, и да буду као мали богови.

Али се није расуло оно што су зидали апостоли, светитељи и остали Божји угодници.

Многобројна царства људска, стварана људском сујетом распала су се и ишчезла као сени, а Црква апостолска стоји и данас и стајаће усправно и на гробовима многих данашњих царстава.“ [1]

I

Одолети и „победити унутрашњом лепотом“

Свако обретење у било коју од наших парохија пружа прилику за сусрет са живим хришћанима. Он је и ризичан, јер подразумева говор о стварима вере пред искуснијим хришћанима, стварима које ми сами нисмо довољно искусили. Зато је то и испит из вере и дела: колико су наше речи  усклађене са нашим делима, данас када се уобичајило да нам речи буду јаке и аргументи прејаки, а дела слаба. Одатле потичу и сви наши комуниколошки проблеми. Зато све оно што бисмо могли да саопштимо о боравку на Косову и Метохији били би само снажни утисци. Свесни смо и неминовности, и неопходности залажења теологијом у област политике и холокауста, што наш положај казивача чини још деликатнијим. Треба се молити, али и протестовати. Међу нама су и деца, па се додатно треба трудити да речи допру и до њих.

Ако сте некада били гост аикидо-клуба у Београду, могли сте запазити сву витешку настројеност његових чланова. Резултат нашег, тамо вођеног разговора, биће делимично садржај и ове беседе.

Неке суштинске мисли о свему виђеном на Косову и Метохији преточићемо у визије, и приказати их заинтересованима за тамошњу драму. Још од студентских дана памтимо  мисао дивног хришћанина, владике Данила Крстића, мисао коју је он провлачио кроз своја многобројна предавања: да су хришћани борци за истину, и да они сав свет и све своје непријатеље побеђују изнутра –лепотом. Лепотом тихом и ненаметљивом; лепотом дискретном која човека може да обузме изнутра тако да се он поистовети са њом. Ова владичина мисао показала се истинитом и делотворном и у нашој савременој драми о Косову и Метохији.

Несумњиво је да су Косово и Метохију окупирале војне снаге америчко-европске Алијансе.

Један од млађих италијанских официра нас је све време, по потреби, пратио уздуж и попреко Метохијом: да стигнемо до сваке цркве, да из ње изнесемо преостало неукрадено, неоскрнављено и неспаљено, да евакуишемо људе (не)претучене и непобијене. Како, и камо? Борним колима у Пећку Патријаршију. Тај млади официр нас је у почетку гледао осорно, очима CNN-а. Међутим, пратио нас је у стопу; и кроз минска поља до светих икона, одежди, крстова, часних трпеза, све до светих моштију, које смо односили у Пећку Патријаршију. План евакуације обухватао је и манастир Девич. У њему смо угоштени. Овај официр је добио прилику да после дана и недеља проведених на Косову и Метохији у мировној мисији, обедује манастирску храну из порцеланског посуђа и правим прибором. Неочекивано се обратио речима: „Ваша вера је фасцинантна!“ Затим су уследила разна теолошка питања, о разликама и деобама између православних и римокатолика, о папином идентитету и лику, о српском Косову и Метохији... Схватили смо да се до његовог срца управо лепота пробила; преображена и свештена, спонтана и тиха; она о којој је често говорио блаженопочивши владика Данило Крстић.

Дакле, оно што се у догађањима на Метохији запажало, било је понављање ове лепоте; њених призора са разним личностима у центру. И пошто је реч о веома осетљивим људима противничке стране, то се о њима мора говорити деликатније; не уопштено и без етикетирања.

Изненађење је произвео и други официр, легионар, који је боравио четири године у Босни, и који је говорио српски. Њега смо молили да трага за Бобаном Пејчиновићем, деветнаестогодишњим дечаком из Пећи, несталим у Руговској клисури. Он нам је доносио извештаје о младићу, али нас је и упућивао на друге адресе.

Пакистанац муслиман, полицијски официр, покривао је Источку област. Говорио је српски и био веома пријемчив за разговор на наше теме.

Источка парохијска црква светих апостола Петра и Павла спаљена је изнутра, и то у другом налету на њу. Од православних хришћана у Истоку у овом тренутку опстаје само једна породица, и  једна старица из Грабља, одбегла у манастир Гориоч, смештен на источкој висоравни.

Од осталих официра радо помињемо Италијана Фабија, који је толико много посла учинио за Пећку Патријаршију и Eпархију рашко-призренску, да је због тога пао у немилост код својих претпостављених. Његови нису хтели да га одликују, мада су му то претходно обећавали.

О загађености Покрајине уранијумом, и о последицама те загађености код војске и код њиховог потомства, као и код шиптарског и албанског милета није се говорило тада, него доцније.

Шпански капетан Бобис такође није остао неосетљив на српско страдање. На њега су Пећка Патријаршија и манастир светога Преображења Господњег у Будисавцима, задужбина патријарха Макарија Соколовића поделовали  толико даје он отпутовао на поклоњење светињама Свете Горе, а затим и у унутрашњост Старе Србије. Најзад смо га сами упутили на јаку православну заједницу у Каталонији, која отпочетка живи у саставу Епархије за Француску и Западну Европу, под јурисдикцијом Српске Православне Цркве.

Сусрет са Французом, капетаном из састава полицијских снага у Косовској Митровици такође је био упечатљив: он је куповао иконе, крстиће, ливан… Искористио је прилику да нам исприча причу о својој вери, да нам опише порођајне муке своје супруге, и о томе како их је она преживела. На иконама које су стајале пред њим он је препознао светог великомученика Димитрија и изјавио да је тај светитељ помогао његовој супрузи при порођају.

Префект града Пећи, Ален Лерој, често је посећивао Пећку Патријаршију, и увек у пратњи функционера нове, административно-окупационе власти. Он је пажљиво осматрао манастирско гостопримство. Пошто нас је неколико пута чуо како проводећи госте кроз храмове Пећке Патријаршије вршимо улогу кустоса, од одређеног момента је и сам почео да чини то исто. А када нас је видео да носимо подеране радне мантије, затражио је да обучемо свечане.

II

Удвостручење унутрашње лепоте

 

Следећи примери су ништа мање упечатљиви. Међу преводиоцима било је деце из мешовитих бракова, деце која су веома много помагала КФОР-у да се неки преостали, а загубљени Срби, старци и старице пронађу и евакуишу у Патријаршију, Дечане и Гориоч. Тако се једна старица двадесет дана скривала по шумама и дубравама Метохије, док су је за то време крпељи нападали и урастали јој у кожу. Она је напокон, сва израњављена и излуђена, у пратњи осамнаестогодишње студенткиње Дафине, службеног преводиоца, доведена у Патријаршију. На ову студенткињу пак, пореклом из мешовитог брака Албанца и Српкиње, веома је утицало манастирско гостопримство. Она се налазила у нашој пратњи и на митинзима главешина из међународне заједнице. Та особа није гајила мржњу против Срба; напротив, својски се трудила на збрињавању преосталих Срба који су нам долазили у манастир. А долазили су са подливима и крвави, разлупане главе и излуђени.

Такође смо бивали у прилици, боље рећи у неприлици, да дочекамо два шпанска пилота. Они ће нас, донекле стидљиво, молити да буду примљени у Пећкој Патријаршији. А она је примала све, без разлике.

Међу војним посетама Патријаршији убрајамо и посету генерала Xексона. Наш сусрет са њим био је налик сусрету са холограмом. Он се брзо појавио и још брже нестао, тако да нисмо ни схватили сврху његове посете.

Сличан утисак је направила и најављена посете главнокомандујућег НАТО снага, генерала Кларка. Најпре је његова претходница на челу са маринцем, пореклом из Ваљева, улетела у манастир да нас обавести да генерал Кларк долази. У року од петнаест минута ађутант га је трипут најављивао, а да се он ниједанпут није појавио. Међу америчким специјалцима била је и једна типична Рускиња, коју је интересовало православље, као и један Ваљевац, кога православље баш и није интересовало.

Немци су такође дефиловали, официри који су у оно време хтели да куполе Патријаршијиних цркава покривају сребрним и златним фолијама?! Тада смо тој господи рекли: „Ако желите да нам стварно помогнете, ви најпре заштитите наш преостали народ на Косову и Метохији, и учините све да престане масакр људи и минирање цркава. Не допустите ништа од свега онога што вама не би могло да служи на част.“ Затим смо им се осветили тако што смо им држали дуго предавање из историје Српске Цркве и српског народа Косова и Метохије.

Ову панораму сусрета завршили бисмо описом посете једног пуковника португалског КФОР-а, експерта за ексхумацију лешева, Агоштиноша Диаша, који нам је помогао у акцији проналажења пет лешева у околини Стародворана. Њега смо отворено питали, да ли је НАТО добио овај рат против Срба. А он је био довољно свој да каже: Тешко је поверовати у то да га је добио. А што се чланица европске Алијансе тиче, оне ће постати само нове звездице на америчкој застави.

Приметили смо да су сви ови људи по правилу били обични и да су радили свој посао. Наравно, они нису били довољно упознати с правим стањем ствари. Мотив свог одласка на Косово и Метохију и тамошњег боравка они су нам тумачили крсташки: ослободити Албанце, заштитити их од Срба... У ствари, људи из канцеларије УНМИК-а, који су такође имали потребу да долазе у Патријаршију и да разговарају са нама, објаснили су нам да се многобројни проблеми Срба не решавају у српску корист зато што унутар Међународне заједнице постоји много сукобљених интереса. Такво стање влада све до овога часа: мировњаци нису друго до бизнис-миротворци. Да ли је имало смисла даље им постављати питања о ономе што се на Косову и Метохији ради?

Размишљали смо о односу снага. У суштини, реч је о томе како победити човека који нам је дошао са шлемом и вокменом, са страховитим наоружањем и скаламеријама; то јест, са жељом и намером да он пре свега заради своју добру надницу. На то је био поносан овај придошлица, супер-крсташ и плаћеник, пас рата који се у свему заклања иза закона, а спроводи га и тумачи по своме нахођењу и интересу. Још је овде реч о типу човека, ратног профитера и глобалисте који такође има потребу да буде уважаван, и да му се верује. Његов сусрет са нашим народом и народном светињом биће најпре да је био један жесток судар. Окупатор се ту показао рањив, па донекле и осетљив на неправду према Србима. За извесне међу њима можемо да посведочимо да се радило и о њиховом лаганом и дискретном преласку на српску страну. Па тако, сведоци смо и чина окретања окупаторове пушке против пушке Шиптара и Албанца, наметнутог му мезимца и штићеника.

III

Смислофонија и рат

 

Колико ћемо моћи овде дубље да закорачимо у теме које смо разрађивали са члановима аикидо-клуба, витешки настројеним, нека остане ствар провере! Хвала Богу што у српском народу, после свега што се са њим збило, планирало и учинило, гори његово непомућено витешко настројење. Људе настројене витештвом неминовно интересују и велике теме. Рецимо тема  о недоумици по питању свога статуса у Цркви. Наиме, шта то они као велемајстори аикида могу, и још треба да чине када их љубав Божија обузме, па жеља за витешким и борилачким знањима и вештинама почне да им бива терет?

Православна Црква је мати у најпотпунијем и најсавршенијем смислу речи. Она је савременица сваке генерације, и опет неко ко примајући у себе све друге узима од њих оно најбоље, па то уграђује у своје, или у црквено Тело Самога Христа. Зато, рецимо, ми људима никада не говоримо апологетски о нашој Цркви, него их само подсећамо да су двери свих београдских, и цркава широм Србије, као  и православне икумене, непрестано отворене да људи кроз њих могу непрестано да улазе у црквену лађу као у Нојеву барку, и опет да се укрцавају ради заједничке историјско-есхатолошке пловидбе ка Царству Божјем. Зар онда Црква као освештани хроно-топос није довољна да се у њој доживи тражено, оно што обједињује све наше чежње, нарочито оне најсмелије? И шта би то оне конкретно биле? Заједница са Светом Тројицом, благодат Духа Светога, живот у Христу са свима Светима, предукус Царства Божјега; и опет, благодат која силази на све нас и  прожима наше животе да би нас црквено обликовала и чинила пријемчивима за само Царство Божије. А све то није могуће без личне слободе, воље и учешћа свих нас, таквих какви јесмо, било пре, било после покајног уласка у црквену заједницу. А какви смо то ми? Пре свега христолики, макар да и јесмо грешници, па затим непросвећени, па просвећени, односно крштени, па затим хришћанском животу припуштени. Све су то отворена питања, питања попут отворених рана, о којима је Достојевски тако реско говорио  у васељенским размерама, врхунећи у говору својом недостижном речју и о Великом Инквизитору, и о Христу Спасу. Нама на срећу, црквене двери су ваздан отворене за све људе, и ту шансу свакоме пружену, сваки човек треба да искористи. Шансу уласка у царство Божјег човекољубља.

Ми чинимо непрестане напоре на преображају биолошке онтологије у благодатну, добробитијну или ев-онтологију; иначе незамисливу ван Цркве и Царства Божјега. Сви смо ми једанпут тражили себе, па смо у томе и до пакла стизали, и обрнуто, од пакла до недођије Тибета. После тога смо се преко Атоса, постиђени али покајани, враћали у најзабитије крајеве Србије, да тамо препознајемо оно наше толико тражено, и ничим измериво благо. Да би се ушло у црквену заједницу, да би се изговарале молитве, да би се уживало у седмичном, месечном и годишњем богослужбеном кругу, потребна је лична  и слободна, вољна и храбра драматизација подвига покајања. Потребна је воља да се приђе свештенику  ради исповести и исповедно, еда би се затражило и добило одрешење од греха, еда бисмо се после тога коначно уљудили. А за све то нас унапред  припрема Бог Отац, Који нам унапред даје све: Сина Свога Јединог-Рођеног љубљеног, са Којим је, у Коме је и на Коме почива Дух Свети, Дух Истине. Тако, после датога нам Христа нико од нас нема права нити људске смелости да тражи било шта друго веће од Њега, од Оца, јер би нам све друго тражено  осим Њега ионако било недовољно и лажнобожно, док Њега Самога опет увек недостојно. Знајући унапред за нашу неутољиву глад за животом, Бог нас је предупредио тиме  што нам је дао Цркву; њу у којој има места за све људе, здраве и болесне, грешне и праведне, образоване и необразоване, овим и оним пигментом снабдевене; за оне из нашег народа и за оне из свих народа који су пришли Христу, и који ће Му крштењем даље и даље прилазити, све до краја времена.

Од свих и од свега Црква узима само најбоље, па то уграђује у своје, у Тело Христово. Ето где најпре треба тражити посла и простора за своју харизму, за благодатни дар, за свој таленат, за своју молитву. Ето ту спада и таленат витештва, таленат хришћанина борца, ратника. А то је опет нешто што бисмо ми могли нашироко да развијамо у оквиру теме узрока, разлога и смисла хришћаниновог ратовања, дозволе хришћанину да ратује, да убија, да буде убијен, па и да се убије, под одређеним околностима. Сами овај диван није друго до диван хришћана бораца и сведока, призваних да исповеде Христа: устима на спасење, а срцем за правду, и правде ради. Сви то ми пројављујемо у својству Христових војника и подвижника. Колико се само хришћана витезова и бораца и хришћанских војски удостојило учлањења у неизбројиви Божији пук или небески народ. Сва је дакле тајна заједнице и наших харизми вере, харизми које ми развијамо на изградњу свеколиког тела. Сви смо тако и нашли своје  место у литургијској заједници предокушаја Царства Божијег. Оно што се дешава са нама смртнима, сходно древном хришћанском писцу Јерми, јесте да се ми као живо камење обликујемо и уграђујемо у заједничку нам грађевину Цркву. Сувишно би било објашњавати како ми као литургичка бића то чинимо, бића која се носе са гресима, која не пристају на смрт и која имају неутољиву жеђ за љубављу и личносним остварењем себе.

Ми можемо говорити само о финесама те изградње, изградње практичне и созерцатељне, заједничарске и еросне, христобитовне и богобитовне. Поводом тога, један од Богослова Цркве, свети Григорије, каже да је подједнако несавршена пракса без теорије и теорија без праксе! Дакле, увек је једно другим условљено, и увек се једно другим допуњује; ми почињемо нови живот практиковањем свега онога што се дешава у Цркви, па се кроз одрастање у пракси оспособљавамо за начине дубоких увида у тајне вере и у тајне живота по Богу. Зато и постоји осмишљени редослед црквених ствари и поступака, или типик битисања; битисања по икономијском и акрибичком следу и начину: од онога како може бити, ка ономе како би требало да буде.

IV

Адамовска плегма

 

Своју запрљану икону ми најпре чистимо, а затим је показујемо у сјају њенога Прволика, са Њим, са нашим  Заједничарем. Сетимо се да је у прва три века хришћанства идеалним хришћанином сматран сведок вере или мученик, а да ће касније то постати преподобни монах. Монаштво пак, трајно је укорењено у српском народу, баш као и у осталим православним народима. Можемо слободно рећи да су сви православни хришћански народи васпитани монашки, да су образовани литургијски, и да између једног и другог животног обрасца влада савршена синтеза. Зато би посао нас хришћана био да свим чулима ослушкујемо и да препознајемо начин на који наша Црква живи у пуноћи, те да се у те процесе лично и што целовитије укључујемо.

Поновићемо мисао да ми своју личност и свој идентитет утврђујемо развијањем дарова, од којих је основни дар – дар хришћанина борца, и то борца који другоме или ближњему не само омогућује сношљиво место поред себе, него заједно са њим и узраста, и жртвеном га љубављу прима. То је оно што називамо бити Богу сличан  и Богу угодан. Најчешћи случај је да куцајући на двери хришћанског живота она нам се и отворе, и опет, да ми махом очекујемо да нам се отвори само оно што би нам било на корист, а не и ближњему, по цену да то и самоме Богу не буде угодно. Зато се поново позовимо на освештани редослед светих ствари у вези са молитвом, јер већ све ионако стоји у вези са њом.

При том нам морају бити јасне три ствари. Прво, оно што у молитви тражимо да нам се дадне, то мора бити Богу угодно, и по Његовом благовољењу; друго, оно нам мора бити на стварну корист; и треће, да ће нам се  тражено дати само у правом тренутку. Тако нас саветује Велики и свети Василије. И још, да све при том треба држати благочино  и уредно. Када отворимо Свето Писмо Старога и Новога Завета, видимо да све врви од тих и таквих примера. Отворимо ли богослужбене књиге, опет уочавамо безброј таквих примера. Ако се машимо хагиографије, опет примери уподобљености Богу, христоликости и христоетичности. Христоитија, кључна реч богословског словара, има моћ да сажме сву нашу христоликост и наш божански начин постојања у прстен са божанском благодаћу. Стварност свега тога се одмах очитује код  нашег ближњег и брата. Тако, када сретнемо брата, ми одмах установљујемо стање у којем се он налази: стање палости, или стање подвига и врлине. Наш брат опет, на нашем примеру такође обелодањује наше духовно стање. Према томе, и саму ову беседу, и духа који је саставља, сигурно ће моћи да процени изоштрени слух нашег слушаоца и читаоца. Другим речима, да ли се она одликује, како би свети Исак Сиријац рекао, телесним, душевним или духовним знањем, или пак мешовитим, на сваком кораку: на послу и у школи, на факултету, овде или било где у парохији и епархији, код пријатеља и непријатеља, баш свуда нам се  пружа  прилика да уочимо и превазиђемо наша болесна и мртвена стања, стања која нас толико притискају и повређују, стања нагрижености, злобитија или онтолошке муке и растројства, помрачености, обруканости, разбијенога ега и хаотичне, готово мултипликоване персоналности. Једноставно, свако од нас преко страсти има у себи мртваца који се лагано распада и растаче, баш као у искуству старих Кинеза. На све стране нам се даје прилика за отварање очију, за бистрину вида, за спадање терета греха. Безброј је прилика да од нас одступи разорна мука што долази од грехова и страсти и демона. Прилика у вези са статусом наше природе и њених генетских сплетова и кодова. Прилика у вези са погрешним мислима, испразним речима, погрешним делањем, са такозваним ''аутономним ја'', и са егопатијом. Најзад, ту је и последња везаност: са самом смрћу. А од свега тога нас избавља један довољно дубок вапај за сталним присуством Божијим. За свим оним што можемо постићи, а чега нисмо довољно свесни. А то чега нисмо свесни јесте чежња за стањем светости као нашег назначења: Будите свети као што је свет Отац ваш небески.

V

Нова љубав

Бити светитељ, бити светотајински или благодатни бог, постати благодатни или светотајински христос, прећи из смрти у живот, волети: то су категорички императиви Цркве. А не бити то, сматра се највећим грехом у Цркви. Када код нас дође до обраћења, конверзије, покајања, тачније, до смирења, све што смо до тада знали и чинили бива потиснуто у страну, не би ли се разумело да све треба почети изнова, и да је једино ново под Сунцем Христос, најлепши међу синовима човечијим: Христос ипостасна Љубав, Истина, Живот, Доброта, Логос, Закон, Поредак, Цар мира, Нада, Радост, Женик, Спаситељ од лудила. Он је заједно са Другим Утешитељем Духом Светим, пред све своје људе поставио трпезу духовних дарова, па их позвао да се наслађују њима. Тако креће нови живот, оно што зовемо најдубљим покајањем, уживањем у покајању, или блаженством. Тако се по први пут проналази нова мера, рад, простор, сунце, озон, храна, радост, љубљени ближњи, деца, родитељи, нова генетика, поетика, ноетика, смислографија, пневматографија, Отац. Тада када у свом оцрковљеном телу осетимо да је прострујао благодатни метаболизам; тада када осетимо да је кроз нас прострујао и наш нови живот, лично Христов живот у знаку неизрецивог смирења.

Богу никада није касно да нам га даде, ма колико ми били гњецави, размажени или обесни. Човек треба себи да утуви да у домену благодати Божије он почиње од нуле, наставља са нулом и завршава са њом, пре свега зато што је сам једна велика нула, а затим, што је само благодат она која га држи у постојању, и на самој граници између нуле и бесконачности, небића и бића, вечног добробитија и вечног злобитија, да је танка линија између њих наша слобода, и да без љубави и милостивости Божије ми не бисмо знали да је покренемо, и у њој опстанемо, а да претходно не завршимо у јарку. Доласком благодати све брзо дође на своје место, па нам се живот и у песму претвори. И оним личностима које су пре тога окрвавиле руке, па се и у крви окупале, живот постаје и остаје песма са хармоником, као у причи великог у покајању старца Силуана. Једноставно, и крвник постаје ново биће, и њему Свети Дух меће у уста нову песму, песму духовну. А када једанпут запевамо своме Богу, и почнемо да Му се молимо, да Му узносимо благодарност, да богозаједничимо у Литургији, ми и као крвници, и све оно крваво што смо чинили, све остаје и нестаје за нама. Тада схватамо да смо незаслужено добили благодатни дар непрестаног благодарења Богу Оцу и Божићу Сину Исусу Христу и Божанственом Утешитељном Духу.

VI

Верне и неверне слуге

 

 Сва наша знања и умења тек се са покајањем активирају и добијају свој прави израз. А дарови које смо добили, чудо су Божије на земљи. Погледајмо дар витештва и мучеништва код неких наших ратника, оних светих, и оних само Богу познатих: Георгија и Димитрија, Лазара и Милоша, Николаја II Романова,  Макријаниса и Карађорђа, Стевана Синђелића и Живојина Мишића, Александра Карађорђевића... И они лично, и њихови народи, све до овога часа камен су препоречни што са дерзновенијем, витештвом и чојством, вером и културом одолева освајачима. А чиме им се то супротставља наш кремен-народ, кога памтимо као жртву?! Вером и културом, оштрим погледом и изобличењем, масницом и раном у самоодбрани. А како му је узвраћано, и како ће му и у будућности бити узвраћано? Верским и културолошким расизмом и биолошким истребљењем и геноцидом; покушајима истребљења саме жртве и свега њеног: цивилизације, кучета и мачета. Зар се баш то и тако не дешава, и зар се није већ десило управо на Косову и Метохији?! Зар се и ту није догодио прави атомски Армагедон?!

Хришћанско призвање и позвање Срба равно је чуду. У манастиру Високи Дечани почивају мошти српског краља и великомученика Стефана Уроша III, Божијег угодника; сви знамо како је Бог прославио овог Стефана, српскога краља, који се и као ратник борио против Бориса Шишмана, и победио га часно. Данас, као и у претходним деценијама, он је побеђивао и побеђује Шиптаре, продубљене у вери. Они овако размишљају и говоре, и то да их Срби чују: „Вратиће се Срби на Косово, њихов краљ је тамо.“ Његове моћи у Господу, и моћи древне вере православне били су свесни и наши свагдашњи окупатори: Турци, Млечићи и Французи, Аустријанци, Бугари и Арнаути, Италијани, Немци и Шиптари, усташе и злодух Винстон Черчил са својим армадама и намештеником Јосипом Брозом Титом, Титови црвени клонови што су све српско сатирали од Триглава до Ђевђелије и даље по српској дијаспори. Данас пак, то су Американци и нови крсташи, са нашим суседима, што су Србима приредили најновија смакнућа инструментима, казаном и ураганом, бљеском и олујом; и то у зонама копнене безбедности, и под протекторатом мировних снага; свеколики свет што се сјатио око српства ради енергетских ресурса, и који му држи огавне придике из свог врло проблематичног морала?! Срби су се врло брзо уверили да се ту ради о њиховом бизнис-моралу. Сиромаси и невинашца! Мора да им је дома све потаман кад су га напустили па дошли к Србима да раде, живе и зарађују. Да ли само као туђини, или и као домаћини и бегови, видећемо! Када су они у питању, намеће нам се једна дилема. Ми можемо да разумемо и да прихватимо чињеницу да је рај пун истински покајаних грешника, али нам није јасно откуда толики њихови, малтене безгрешни и узорни прваци и екселенције и прелати у паклу сопствене душе?

Силе светога краља и угодника Божијег Стефана Уроша III коначно су постали свесни униформисани људи из целог света, што се четвртком тискају пред његовим миомирисним и благоуханим моштима, еда би му се помолили, еда би му целивали руку, еда би били помазани уљем. Еда ли то значи да међу њима ми имамо својих катихумена? Године проведене у Дечанима биле су године осведочења баш у тим стварима, пре свих о комшијама Шиптарима који су заједно са својим хоxама долазили краљу целебнику и Божијем свецу (али и манастирским игуманима на исповест и молитву и помоћ). Док данас као таквом, њему долазе крсташке војске. Свесно и несвесно, сви они полажу оружје пред њим, и признају да су Косово и Метохија и историјски и есхатолошки, српски црквени топоси и топоними. Целокупна светска велесила полаже своје прангије пред њим; још ће му се молити да их лечи од последица радијације.

Покојна баба Велика из Истока говорила је псаламски, и то у пословицама: О свете, о цвете, данас јеси, сутра неси. Она је била у праву када се тицало бар оног света који је пуцао у своју браћу, идеолошке противнике, у своју славску икону, који је бацао славски колач у јасле и рушио своје цркве да би се додворио туђим богопротивницима и крвожедним усрећитељима. Тога света данас више нема, мада су се његови преостали зараженици и фанатици пресвукли, и туђе им опет добро личи и пристаје, као да је за њих саме кројено.  Како се то и ова црвена куга покоравала светом краљу, наш игуман Јустин Тасић, лаички богослов и народни племић, знао је да одговори: Требало би да настане козмичка катаклизма па да некоме пође за руком да разруши свете Дечане.

VII

Младост се у нама обнавља као у орла

 

Постоје моменти и периоди наше обесхрабрености за подвиг борилаштва и витештва. Обесхрабрености, на пример зато што нико тако крупно и мазно и безочно не лаже као изрод. Али, ту је наша молитва, начин да отклонимо слабост и да изродову лаж распознамо као грех са којим ће он изаћи на Страшни Суд Божији. Земаљскога суда пак, он је узурпатор.

Када човек Духом Светим почне да узраста у Христу све небитно око њега почне да се смањује и полако да ишчезава. У нашем животу Јагње Божије почиње да расте, а ми да се смањујемо. Нестаје све оно наше што смо у животу учинили без Њега, што смо расипали, што је наличило сипању воде у решето. Једна Гркиња, некада докторка, а сада монахиња, изрекла је мисао да ћемо се на Страшном суду сви стидети својих врлина?! Не зато што хришћани заиста неће пројавити врлине, они ће их пројавити, пре свега борили су се за њих, и Сам Дух Свети им је помагао у томе, него зато што су у поређењу са Христом-Свеврлином Божијом, све наше врлине безначајне. Дакле, у поређењу са божанском славом сваки наш сјај и слава није друго до мрак и тама и рђа. Уосталом, у искуству светих боговидаца и ималаца светлости Духа Светога – Григорија Богослова, Василија Великог, Симеона Новог Богослова, Григорија Паламе, Серафима Саровског, старца Силуана Атонског и Софронија Новог Есекског, Јустина Новог Ћелијског и Николаја Охридског и Жичког – зар се очиња светлост није повлачила у страну?! Зар се она није савијала пред божанском као свитак?!

 Пре или касније Бог ће  нас све пропустити кроз воду и ватру. Па ипак, ми можемо да сматрамо да су страдања привилегија православних народа, као оних који верно носе свој Крст, а не седе, нити спавају на њему, нити позирају стојећи на њему, нити га се одричу априори. Они га заиста носе, и на њему се распињу. Историја српског народа сва је, такође, у знаку крста, али и васкрсења. Према томе, колико год пута свет буде разапињао Србе, они ће васкрсавати, јер је такав пут крстоносаца, и таква надлогика Крста. Свако од нас је, као дете или младић, као зрео човек или старац, свеједно када, једанпут прошао кроз воду и ватру, па је тим страдањима и био одликован. Хвала Богу што се Срби не боје крста; то значи да су му дорасли, као и борби на блажени живот и блажену смрт. Наша вера није за свакога, него само за крстоносце и жељне васкрса, и зато сви и нису православни хришћани. Мада с друге стране, сви људи су призвани да постану православни, и да се кроз ту веру спасавају. Та вера је вера бораца и подвижника, и она има врло високе захтеве и критеријуме, па је и њена духовна лепота онаква каквом ју је владика Данило Крстић описао и посведочио својим распетим еросом, што га је он као богослов и као хришћанин изједначавао са човекољубљем. Понављамо да било ко од миропомазаних, крштених и причешћених неће проћи без огња, воде и прогона, али ни без васкрсења. Све, Имена Христовога ради. Него ће свако у своме часу морати да употреби своју борилачку вештину, и да се лично, без маске покаже онаквим какав јесте, или онакав какав може бити. Односно, онакав какав ће бити!

VIII

Личност у рату

 

Примера о томе хоћемо ли се одбранити од непријатеља или ћемо одбранити непријатеља од себе – има и старих, рецимо код Марка Миљанова, и нових, рецимо – од Словеније до Босне и Херцеговине, преко Хрватске и Крајине до Косова и Метохије и Старе Србије. Да неко неког убије, или да неко дозволи да га неко убије, па чак, да се неко убије бранећи себе од скверни, – је ствар одлуке саме личности. Изговорили смо врло драгоцену реч – личност, која ће бити једна од примарних речи у богословском словару трећег миленијума хришћанства. Једноставно, одатле ће, као и досад, почињати све наше теме, и сви наши велики разговори са светом, налазио се он у миру или у рату! Дакле, да ли ће неко од нас у свакодневној животној борби бранити себе од другог и од његових страсти, или ће бранити другог од себе и од својих страсти, то јест себе самог од својих страсти, зависиће од степена личносне формираности. За нас хришћане је увек важеће само једно: да самосвојна личност узима свој живот у своје руке, али да при том има обзира и према животу другога, сачовека, као према своме сопственом. То је критеријум од кога зависи наш хришћански лик и подобије. А за испуњење тога критеријума свима је потребно много подвизавања, са циљем да јеванђељски рат ратујемо, трку одржимо и борбу добијемо, еда би  се кроз то испољавале наша вера, нада и саможртвена љубав; наше покајање и смирење у Господу; наша ревност за Цркву Божију у нашем многогрешном и многострадалном народу српском. Све то, и тако, и у временима садашњих и будућих светских ратова, молитвама светих српских краљева и царева, краљица и царица, деспота и деспотица, војвода и војвоткиња, и свеколике христољубиве војске Христове јуначке, заједно са мученицима и новомученицима.

Молитве Началовожду Христу помоћи ће у томе.

IX

Објашњење наизглед очигледне супротности између хришћанског ратовања и заповести Господње – ''Не убиј.''

Господња старозаветна заповест гласи: ''Не убиј'', али Господ у Старом Завету од личности са којима је лично у Савезу захтева и да убиј(ај)у. Наравно, са разлогом. На пример, помазаник Божији Саул добио је заповест од Господа преко пророка Самуила да побије Амаличане, јер су они својевремено затварали пут Израиљу при његовом изласку из Египта. А како да их побије? Зато иди и побиј Амалика, и затри као проклето све што год има; не жали га, него побиј и људе и жене и дјецу и што је на сиси и волове и овце и камиле и магарце.[2] Саул је отишао и потукао Амаличане. И  ухвати Агага, цара Амаличкога, жива,  а сав народ његов побије оштријем мачем.[3]  Па ипак, цар Саул није испунио заповест Господњу?! И Саул и народ  његов поштедје Агага и најбоље овце и најбоље волове и угојену стоку и јагањце и све што бијаше добро и не хтијеше побити; него што бијеше зло и без цијене, оно само побише.[4] Пошто је већ испољио страст сујете и среброљубља на делу, због чега ће бити изобличен: И Господ те посла на овај пут и рече: Иди, побиј грјешне Амалике и војуј на њих докле их не истријебите. Зашто,дакле не послуша гласа Господњега, него се наклопи на плијен и учини зло пред Господом?[5]  Саул у одговору пророку Самуилу на изобличење испољава и страст  лажи: Благословен да си, Господу! Извршио сам ријеч Господњу.[6] Скривањем једне страсти Саул је обелодањивао другу, и тако редом: мислећи о себи да је милосрдан према створењима Божијим, он је Бога сматрао немилосрдним. И опет, градећи се добрим због поштеде Агага цара Амалићанског, он као среброљубац и отимач туђега блага лаже пророка Самуила, па још хули на старозаветну жртву. Односно, сваљује одговорност на народ: јер народ поштедје најбоље овце и најбоље волове да принесе на жртву Господу Богу твојему.[7] Постоји ли законско и морално разрешење ове старозаветне енигме? Наравно да постоји, и оно је дато устима самог пророка Самуила: Зар су миле Господу жртве паљенице и приноси као кад се слуша глас његов?Гле, послушност је боља од жртве и покорностке боља од претилине овнујске.[8] Једном речју, Господња заповест и Његово поступање надилази категорију морала и неморала, при том не излазећи из домена морала, и не улазећи у област неморала. И то како у Старом, још и више у Новом Завету. То управо потврђују речи пророка Самуила: И доиста јунак Израиљев неће слагати, нити ће се раскајати; јер није човјек да се каје.[9] Господ је учинио све оно неопходно за остварење Домостроја спасења; то јест, Он није допустио да било ко уништи, или у многобоштво суноврати Израиљ, из кога је требало Месија да потекне.

Дакле, убити, бити убијен и убити се, а да при том није почињен грех, него да је још пројављена врлина, у хришћанству је итекако замисливо, и могуће. Убити – допуштено је  и благословено хришћанима када бране своје ближње, бити убијен – допуштено је и благословено хришћанима који свој живот полажу за своје ближње, као и за своје непријатеље, и убити се – допуштено је и благословено хришћанима који се жртвују да не би били оскрнављени, и тако њиховим телима и душама било науђено. За свештенике пак, епископе, ђаконе и монахе важи друго правило, све док су при вери и одлуци да остану у свом свештеном чину и у својој схими: радије да буду убијени  или добровољно да приме смрт и мучеништво, неголи да убију свога непријатеља и нападача и напасника. У сваком од поменутих случајева Христова реч о томе да нема ничег већег него да ко положи свој живот за ближњега свог — налази своју примену и оправдање; баш као и правило да се своме мачу може допустити да у одбрани наше отаџбине иде до њених граница, али не и да је пређе. Боже сачувај да се треба светити и осветити! Све и када бисмо хтели да се осветимо, то нам не би било довољно, с обзиром на толико наших дужника на многим странама света. Нека би нас Господ заувек сачувао и од помисли на освету, јер после такве крваве работе морали бисмо да се суочимо са серијом својих геноцида! Нека Бог и даље буде и остане наш заштитник. Освета је ионако у Његовој руци. А ми, када се нађемо у дилеми да ли да поднесемо вишеструки губитак наших ближњих, или наших територија, не светећи се због тога ни једној јединој особи са непријатељске и злочиначке стране, или да се због њих осветимо макар једној јединој особи те, непријатељске и злочиначке стране, треба хришћански, и без оклевања устати и рећи: Ни у ком случају освета, и ни над једном једином особом! Борба пак: пушка ми пушка ти, или прса у прса, па ко је јачи и спретнији, то је нешто друго. Али данас понестаје те врсте јунаштва. Већ смо сви довољно тучени паметним мислима и пржени ласерима као непријатељске људске мете. А оне су изложене негде доле на земљи, омражене због непослушности боговима рата, или због своје некомпатибилности у глобалном корпорацијском бизнис-криминалу и бизнис-рату.

Наравно, постоји објашњење за освету, али, понављамо, не и оправдање за њу. Хришћанима је речено да ће они у свету који у злу лежи живети као овце међу вуковима. И ако се не буду непрестано утврђивали у вери, постоји опасност да ће се услед саблажњености злом они у једном тренутку почети понашати као сами околни вукови, односно изоштрити папке као сечива за одбрану. А о временима зала, какво је и ово наше, постоје неизбрисива сведочанства, и њих протагонисти – зли господари, никада неће моћи да порекну. Ми пак издвајамо сведочанство Милослава М. Стојадиновића који нас је подстакнуо да се заложимо за стварање једног центра међународног значаја за масовну заштиту и памћење Срба, наличног Јад Васхему, и за право изношења пуне истине о српском холокаусту кроз векове, па тако и у овом нашем:

Зла су она доба где народе криве

зато што постоје и-кољу их живе,

где тирани право царство смрти створе

у коме и живот и правду разоре![10]

X

            Каква је стварна атмосфера на Косову? Како објаснити велика страдања православног света?

Најпогоднија атмосфера за аутентичан хришћански живот јесте атмосфера благога гоњења самих хришћана и благога притиска на њих; тек толиког да нас он стално подсећа да смо крстоносци. Јер тамо где хришћани немају тога осећања, доминира стање налично стању брзокварљивога воћа. Наиме, занемаривањем крста наше покајање брзо почиње да се премеће у оправдање. Српски пораз у Боју на Косову из 1389. године, то јест турска пирова победа, истовремено је грандиозна победа самих Срба, победа историјско-есхатолошких димензија. Ваљда ће хришћанима то коначно постати јасно. Да су свети цар Лазар и кремен-камен Срби мученици занемаривали заповест о саможртвеној љубави и да су се плашили крста и сумњали у силу васкрсења они би сигурно постали паше и субаше, аге и бегови, харачлије и пеливани, или, чланови ондашњих невладиних организација. Али не. У њима је обитавао дух богољубља и човекољубља. Предање и завештање и тапија тога поколења остављена њиховим потомцима – није ништа мање од једне целокупне средњовековне цивилизације ромејско-словенске. Према томе, чињеница да нас патријарх српски Павле непрестано подсећа на дужну достојност предака и на верност њима – има своје пуно утемељење и од животне је важности.

XI

            Како гледати на будућност Косова, и да ли је истина да неки Шиптари желе да саграде неке цркве које су порушили, јер им се догађају несреће?

Верујемо, окусили смо и знамо да нико не може да избрише Божије стопе из историје овога света, па тако ни Његове стопе из историје српског народа у целини, ни са простора Косова и Метохије. Ту је толико светиња да ће се у најгорем могућем случају по Србе, у случају губитка ових светиња, догодити да многобројни Шиптари постану православни хришћани, што се већ догађа у Албанији, у мисији Албанске Православне Цркве међу Албанцима. А зар се на крају крајева једно такво Божије знамење може сматрати најгорим исходом по њих, односно по Православље? Не, јер  би то био, као што већ јесте, само доказ да Христос све даље, и незаустављиво корача посред оних који су све до јуче седели у сенци и тами смрти, и да Он данас оставља своје стопе међу онима који су све до јуче били, људи сами са својом бестијалном мржњом, наде немајући, и без Бога, сами на свету. Што се српског народа тиче, он опстаје све док буде опстојавао као народ покајања и покајаних, како год да су Срби грешили, да се нису правдали и да своје грехе нису заташкавали.

Што се тиче Шиптара из Зочишта и Велике Хоче, тачније потурчених Срба у чијем је окружењу срушена црква светих бесребреника и лекара Козме и Дамјана, ствар стоји тако да су неки њихови сродници сишли с ума, а да су укућани полуделих покушали да на рушевине манастира довезу грађевински материјал. Међутим, на томе се стало. Срби пак поново ће сами подићи своје порушене и урнисане цркве, као што ће и ову Хочанску.

XII

            Како гледати на опстанак Косова и Метохије данас и у будућности? Шта рећи о покушајима хришћана да живе као монаси у свету, односно на Косову и Метохији?

Косовом и Метохијом, као и целокупном васељеном досад, управљао је  Божији промисао, па ће тако и одсада. Тако ће бити, макар колико дуго живели под страном окупацијом и Срби и Шиптари; или опет, Шиптари као слуге заједничког им окупатора. Тема Косова и Метохије превазилази свако наше удубљивање, и не може се исцрпити. Божански промисао је на делу, а Срби су сада у прилици да се окушају на делу само као православни хришћани, и само као такви да опстану; да опстану у предачком предању. Зашто бисмо били песимисти по питању опстанка Срба Косова и Метохије?! И сада тамо далеко има Срба, повратника такође. Срби зависе од вере, од добре памети, од слоге. Стиснули су зубе, опробали се у искушењима, видели су да се тако може ићи даље. И надају се да њихово ропство неће трајати пет векова. Уосталом, као хришћани Срби су већ стигли на циљ. Православни Срби такође служе Свету Литургију. Према томе, и последња битка са унапред добијеном победом одавно је њихова. Само издржати до краја. И не обазирати се чак ни на нуклеарне армагедоне који су прохујали преко свих српских земаља, и што ће од радијације они страдати кроза сву своју будућност.

Само када би се сви Срби држали својих дарова, и умножавали их. Ако имаш дара да будеш породичан човек, да имаш своју домаћу цркву, домаћу светињу, буди тај, и рађај децу, и нећеш залутати. Уколико будеш хтео нешто друго, а ниси обдарен за то, направићеш проблем себи, породици, ближњима, и опет ништа назидатељно нећеш постићи. Јер све је свето, све је честито, све је миломе Богу угодно када се чини Њему у славу.

Речено је у Беседи о Косову и Метохији да су хришћански народи монашки и духовно формирани. Ко год био и од православних Срба, не може без подвига, јер подвизи стоје у вези и са њиховим добробитијем и вечним добробитијем. Па ипак, неће се сви монаси спасити, као што сви породични Срби у свету неће пропасти. Господ гледа на то како и колико Га свако од хришћана љуби у свом народу, у свом времену, у свом позиву, служби и чину, у свом животу, односно у свом срцу. По нашем срцу бива, и биваће Његов суд.

XIII

Када ће по црквеном виђењу живот на Косову и Метохији потећи као потка вода?

Најлакше је, и најпожељније је живети певајући. Неколика села на Метохији ће ускоро оживети повратком њихових житеља Срба. Изнад Патријаршије постоје села Црни Врх и Љевоша, а на домаку Пећи Брестовик и Сига. Срби већ живе у Осојанима, Шаљиновици, Тучепу и Грапцу; биће их у Белом Пољу. Срба има у Гораждевцу, Бањама, Црколезу, Сувом Грлу, у Пећкој Патријаршији, у манастиру Преображења Господњег у Будисавцима, у манастиру Гориоч. Биће их у Смаћу, Новацима и Ђураковцу, Жачу, и Беркову, Клини, Мужевинама, Драгољевцу и Истоку, Сувом Лукавцу и Ђураковцу... Повратак ће ипак уследити: Међународној заједници је потребно поравнање; њој која се на терену  грдно обрукала, која се у пракси о Србе големо огрешила. Американци имају највећи профит од боравка на Косову и Метохији. Европска Алијанса, или европски крсташи опет, профит далеко мањи. Ту су сви, баш сви, затровани уранијумом; Бог зна чиме још. Ту се догодио прави мали апокалиптички, нуклеарни Армагедон.

XIV

 Како је то Српски народ један од четири препоречна знака, а да тога као де није довољно свестан?

Све досад један од знакова препоречности био је јеврејски народ, други је био грчки народ, трећи руски а четврти српски. Међутим, и сви други народи, арапски, грузински, румунски и бугарски, односно италијански, шпански, немачки, пољски и фински, затим црначки народи и племена, народи индијски и персијски, па кинески, јапански и англосаксонски... Сви они заједно манифестују своје постојање у оквиру Божијега промисла. Духовна улога Срба је наглашено крстоносна на размеђу путева Истока и Запада, Севера и Југа. Срби данас радо цитирају директора Рокфорд Универзитета, Томаса Флеминга, једног храброг и истинољубивог човека: „Срби имају несрећу (читати-крст прим. аут.) да живе на две границе: једној која је у античко доба ишла између медитеранског света Грчке и Рима и варварских народа са севера, и другој, променљивој граници која је Римско царство делила на источно и западно. У средњем веку ова друга граница коначно је означила поделу између католичке (читати-Римокатоличке, прим. аут.) и Православне Цркве, а потом између Отоманског царства на истоку и Светог римског царства и Венеције на западу; док је у 20. веку, она прва граница, одвојила Балкан од германо-угарских држава на северу. Ова несрећна (читати-крстоносна,  прим. аут.) локација делимично објашњава трагичну историју Срба, који су, чак и док су се борили против Турака у 14. и 15. веку (додати им 16, 17, 18, 19, и 20. век – прим. аут.) морали да одбијају амбициозне Мађаре који су надирали са севера. Памтим да сам се још 1970. године спорио са америчким научницима и политичким аналитичарима о косовском питању. Чим су Словенија и Хрватска прогласиле независност, знао сам, на основу својих студија, да западни медији погрешно приказују природу кризе и читаву историју региона. У неким случајевима (…) била је то комбинација незнања и амбиције. У другим пак (…) било је доказа о дубоко укорењеној мржњи према Србима као народу који никада није потпуно заборавио своју историју, утемељену на љубави према Христу и Његовој Матери. Сукоб на Балкану је борба за душу Европе, а они који мрзе ту душу, мислим на глобалисте, анти-хришћанске левичаре, које симболизује Џорџ Сорош – морају мрзети и Србе (…) Балкан је одувек био опасно место, а политичка нестабилност балканских држава непрестани је позив на спољашње злокобно мешање такозване међународне заједнице. Највећа опасност данас долази од стално растуће исламске агресије и ширења на Косову, у Црној Гори и Босни. Наравно, детаљи се разликују у појединачним случајевима. На Косову међународна заједница покушава да створи терористичку државу која ће завршити геноцидну кампању против хришћана; у Црној Гори иста међународна заједница охрабрила је сепаратистички покрет да отвори брану за пролаз исламске пропаганде за етничке муслимане и Албанце у Санџаку (читај-Рашкој, прим. аут.); у Босни међународна заједница успоставља уједињену државу у којој ће муслимански фундаменталисти доминирати над хришћанским Србима под маском мултиетничког/мултикултурног друштва. У сваком од њих постоји и заједничка црта: решеност Сједињених Држава и њихових савезника да задовоље огромну и нарастајућу исламску популацију на свету тиме што ће приносити људске жртве — историјске хришћанске заједнице. Политичари у САД су довољно наивни да мисле да ће таква жртва надоместити њихову једнострану политику на Блиском Истоку и њихову врло немудру одлуку да освоје Ирак“.[11]

Овом истинитом и прецизном исказу доктора Флеминга додајемо још једну чињеницу ради потпуности. Римокатоличка унијатска политика вековима је усмеравана према православним Србима у целини, и варварски спровођена над њима. Римокатоличка  Црква је по ко зна који пут у својој историји унијаћења сенком уније прекрила хиљаде Срба у Хрватској, и то на вековним српским територијама, које су иначе верни хрватски синови у најновијем „отаџбинском рату“ окупирали и анектирали. С друге стране, по изгону већине косовско-метохијских Срба, визитацију православном манастиру Преображења Господњег у Будисавцима, на празник Преображења Господњег 19. августа 2000. године учинио је лично папски генерал за Метохију, римокатолички ратни мисионар и прелат, одевен у крсташку, кејфоровску униформу.

Убоги Срби, ко ће њима помоћи?! Једино Господ Отаца наших, Исус Христос. Ако је силницима потребна територија за сателитске државице, они окупирају и отцепе српску; ако су им потребни људи за новокомпоноване народиће, они узму од српског; ако су им потребни људи за нове вернике, они узму Србе; ако су потребни мртви за трампу и поравнање жртава, кољу се заробљени Срби; ако су потребне високе цифре мртвих за нова инсценирана гробља, гробокрадице и некромани су ту да обаве посао, попут онога у селу Брестовик, украј Пећи; ако су некоме потребни телесни органи за трансплантацију, узеће се од заробљених и ликвидираних Срба; ако су потребни озлоглашени хашки затвореници, узимају се Срби; најзад, ако неком богићу буде потребно да осуди цео један народ као геноцидни, опет ће за то послужити српски?! Само што су схватили шта им се спрема у Босни и Херцеговини, у Хрватској и на Косову и Метохији, и само што су одлучили да се како-тако бране од зла свакојакога, домаћега и туђега, Срби су већ били по ко зна који пут растерани и раскомадани, погажени и похарани, осрамоћени и спржени. У завери ћутања о њиховом пострадању, старом и новом, преживели и очевици понешто говоре; ипак, највише говоре, као што су и досад говорили, сами мртви Срби. А они најгласније говоре. Како су Јевреји основали Јад Вашем, институт међународнога значаја за масовни опстанак Јевреја, тако би требало и Срби да учине, еда би бар њихови мртви били заштићени и познати. Наиме, над Србима се вековима, и баш до овога часа, организовано и легитимно спроводи харам. Запажајмо, и прозивајмо редом: ни турским и арнаутским казненим експедицијама, ни аустро-угарским шуцкорима, ни бугарском окупатору са татарским синдромом садизма, ни немачким фашистима, ни српским комунистима, истребитељима својих, ни Шиптарима ни Павелићевим усташама, ни Туђмановим одредима смрти и чистачима Крајине, ни Изедбеговићевим ханџарлијама и муџахединима и псима међународних ратова, а камоли превртљивим и неверним савезницима – индоктринисаним, плашљивим и неутралним снагама у заштићеним зонама – баш никоме Бог ваистину није заповедио да се спроводи харам над Србима, ма колико се сви иначе огрешени о Србе, све побројане харамлије, осећали слугама Његовим. О другим боговима се ту ради. Управо су они учинили све да се на српске жртве гледа једанпут са немаром и презиром, други пут са мржњом, а понекад као на потрошан и јефтин материјал, чак на сточно месиште. Тренутно, српске жртве се котирају као безвредне. Због тога оне пролазе холокауст по неколико пута; чак свака њихова кошчица. Тенденциозно се смањује број пострадалих Срба: седмоцифрени, шестоцифрени, петоцифрени, четвороцифрени, троцифрени, двоцифрени… јер, о броју се мора ћутати. А када прође довољно времена, заборав ће учинити своје и са једноцифреним. Ко ће тада моћи да каже да је Србима ико икада ишта лоше учинио? Ђаволова ли је то аритметика према Србима,  или перфидна западна, завидљива ли је то и незајажљива муслиманска, питање је сад?! Систематски вршени вишевековни геноциди над српским народом захтевају да општем појму геноцид буде придодата и једна његова варијанта означена синтагмом србоцид. Према њој, број најмногољуднијих српских градова под земљом, насталим у многобројним србоцидима, познат је само јединоме свезнајућем Господу.

Српском народу би да суде, и то увек као злочиначком – они који су већ осуђени због хипокризије и моралног помрачења, злочина и геноцида на свим странама света. И опет, њега би да убију словом свога закона они који су већ давно изневерили дух свих Божијих закона и заповести. Тако, њима није преостало више ништа друго до да се Богу Законодавцу још једанпут наругају, и да Његово оваплоћено Слово и сада разапну, као што су Га и досад у српском народу разапињали, и инквизиторски Га спаљивали.

Паклена мржња која влада у срцима србождерних Шиптара не изискује други пакао и паклене муке. Бог може дати да се њихова енергија мржње преобрати у енергију заједништва са другима, еда би се уљудили; они међу њима који и данас у високом проценту воде порекло од потурчених, српских предака; они који и у овом тренутку граде срећу преко туђег, баш као што су је и преко досадашњег српског зноја, страдања и крви градили. А да зло буде веће, они вековима управо српску доброчинитељску жртву проглашавају злочином; своје злочине пак, они интернационализују као праведну и ослободилачку борбу против Срба.

Све до  жетве пшенице и кукоља, и све до Страшнога Суда биће тако да ће свако ко се год каје и даље бити сматран покајником, ко се год просвећује да ће и даље бити просвећиван, и ко се год освештава да ће се освештавати. А ко се год прља и контаминира да ће се и даље све више и више прљати. Док сви они који се кају и не подваљују, и даље ће умножавати молитве, еда би се сами умножили, сложили и обожили. Најпре би Србима то и само то могло помоћи у свету којим желе да завладају нови усрећитељи, јахачи и пилоти Апокалипсе.

Уочи припреме света за нова нежна бомбардовања, подсетимо се у ком грму лежи зец: Индијанска племена су убијала Американце само на филму, а Американци су истребљивали Индијанце и на филму и у стварности. Филмом популаришући геноцид, и изводећи га званично и на државном нивоу, Американци су сами геноцид озаконили као стратешки чинилац своје унутрашње и спољне политике. Логика те политике јесте да освајању туђих простора априори треба да претходи медијско пропагирање економских интереса, и да им  беспоговорно последује војна интервенција.

Погледајмо сагу Звездани ратови Џорџа Лукаса. У миљеу  једне  виртуелне технолошке цивилизације будућности одвија се прича пуна акције, свеједно којему од два америчка национална жанра припада: вестерну или кримићу. Доминантни антрополошки модел будућности што се нуди као најсавршенији није нико други до амерички национални јунак, у овом случају непобедиви џедај-каубој; односно, владин агент са ласерском сабљом и колтом у рукама.

Отријезните се, пијанице, и плачите; и ридајте сви који пијете вино за новијем вином, јер се оте из уста ваших. Јер дође на земљу моју силан народ и небројен; зуби су му као у лава и кутњаци као у лавице.[12] Пред њим прождире огањ, а за њим пали пламен; земља је пред њим као врт Едемски, а за њим пустиња пуста, ништа неће утећи од њега. На очима су као коњи и трчаће као коњици. Скакаће поврх гора топоћући као кола, праскајући као пламен огњени који сажиже стрњику, као силан народ спреман за бој. Пред њим ће се препадати народи, свако ће лице поцрњети.[13] И одмах ће се по невољи тих дана сунце помрачити, и мјесец своју свјетлост изгубити, и  звијезде с неба пасти, и силе небеске покренути се.[14] Тај силан народ спреман за бој — зар то данас није народ супер-милитариста, и киборга?!

XV

    Како оценити неуспелу мировну Конференцију у Рамбујеу? Како најбоље помоћи народу?

 

За време одржавања те Конференције у Паризу било је могуће срести се са нашом делегацијом црквених преговарача, и истовремено пратити наступ државне делегације упућене из Београда. Видело се одмах да Србима опет неће бити дозвољено да сачувају своју државу, нити да формирају нову. Штавише, тада је осуђена на смрт свака српска часна и поштена дипломатија, као и свака друга дипломатија која би хтела да јој помогне. Американци су затражили од Срба да уздуж и попреко прегазе Србију својом чизмом. Српски лидер се томе супротставио категорично, и још је писмено изјавио да не жели да разговара са хуљама које не познају историју. Они који су једанпут безобзирно затражили своје па га нису добили, само чекају тренутак да га добију, али сада на прикривено коректан, дипломатски начин. Наравно, домаћој јавности ће чин легања на руду бити презентован и образложен као неопходан. А затим ће проблем Косова и Метохије, попут коске у грлу, бити решен тако што ће коска проћи кроз грло и одмах бити сварена, али ће бол од ране у грлу остати. Америци се тако хоће, и хоће јој се да царује. Осећа се јаком као некада Александар Велики Македонски, који је избио на обалу Индијског Океана, и с тим окончао своје освајање света. Америка данас жели да избије на руска и далекоазијска мора, и тиме такође да оконча своје освајање света. Васионом пак, она је већ овладала. За све време пак она се Богу не моли, а Бог ничију силу не воли.

Нашем народу би одмах било боље, и све боље и боље би му бивало када би заједничко састајалиште сваког крштеног Србина била – Света Литургија. Сетимо се за трен да је она ионако доказ његовог идентитета. Да је таква врста помоћи, одбране и плана народног спаса могућа, на то нас је у наше дане свакодневно подсећао патријарх Павле. Током свих, по народ погибељних година, он је свакодневно служио Свету Литургију, у ком год крају света да се обрео. Сигурно је да он њу није служио, и да њом свакодневно није председавао ради самога себе, већ ради приношења бескрвне жертве. И опет, служећи Свету Литургију, он  је приликом читања молитава много и много пута изговарао речи: Помени, Господе, благоверни народ наш, наоружај га оружјем истине, и даруј му победу над видљивим и невидљивим непријатељима, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и чистоти.

Може ли ико ко је у служби Патријарха српског народа да учини више за сами тај народ?!

Многи неупућени Срби говоре да је наша Црква неуспешна. Питање је да ли су исти они све до јуче икада закорачили у храм, односно, да ли ће макар данас ући у њега? Да ли су исти ишта конкретно учинили да се ствари промене на боље? Не ради се само о томе да нисмо знали и хтели, него, и да знамо, па да опет нећемо. Како су то хришћани у Српској Цркви икада могли учинити све што се од њих данас тражи, када су им сами отпађени Срби, мали богови,  све до јуче хапсили, мучили, оседлавали, јахали и убијали најпре свештенике и монахе, мучили и затварали епископе, истребљивали сав верни народ као свог идеолошки неподобног противника, разарајући му храмове, и сатирући све свето Србиново? И то како дома, тако и широм света! Зар се домаћа рука није најпре и највише братском крвљу обагрила? С времена на време сретнемо сабласне људе на улици који као бесни пси реже на људе одевене у мантији. Црква још увек не постиже да постави свештенике у старим парохијама, а камоли да их има стасале за нове. Па и ако има јавашлука, он сигурно није без узрока. Патријарх Павле није узалуд понављао да је наш садашњи јавашлук последица наших историјских неприлика. И опет, ако се наш јавашлук и продужава, то је само зато што се наше историјске неприлике настављају. А шта тек рећи о деци-ђацима?! Њима се и даље перфидно забрањује приступ Христу. Но, не приђу ли Му она сада као здрава, чила и весела, прићи ће Му једнога дана као одрасли људи. Само, да ли тада и као очајничка, нагрђена и упропаштена велика деца?! Ко не жели да уђе у Царство Божије или у Царство благодати, он то ни не мора. Само нека сам не брани онима који би хтели и могли тамо да уђу. Смирити се, пружити своје јуначке деснице, горе подићи срца, па ће наш свет видети нових благих и славних дана и година. Богу је то могуће.

Закључне речи огледне беседе

 

Своју огледну беседу завршићемо подсећањем на потребу равнотеже између хришћанске личности и хришћанске заједнице. У мери заједничења са другима ми сазревамо као личности; и, по мери личне зрелости ми изграђујемо своју заједницу. Остварење хришћанског идентитета (тафтотичности) или истоветности  са Христовом нарави — христоитхијом, најтежи је, али и најславнији подвиг. Истовремено са њим треба да тече и једнако славан подвиг изграђивања заједнице, што је у хришћаниновом случају равно подвигу литургичког изграђивања целог Тела Цркве. Ту духа не гасити него га доводити у стање усијања и огњености. Јер само личност која преусмерава силу страсти у силу црквене врлине може да буде узета као пуни и живи члан црквенога Тела. Насупрот њој стоји млакоња као крњи и умртвљени члан Тела. Наш идеал је дакле личност са квалитетом саборности или корпоративности, стеченим  светотајинском и евхаристијском благодаћу. А где то? У Светој Литургији као отвореном, најотворенијем и апсолутно отвореном друштву!

Хришћанину је дато да се његово биће шири тако да у оквир његове личности или његовога срца може да се смести сав колективни Адам, заједно са целокупном твари. А када се то оствари он стаје пред нас као жива икона саме црквене Заједнице све Божје деце прошлих, садашњих и будућих времена.

Зар се на тај начин један хришћанин, поистовећен са целокупним Адамом, не јавља као благовесник Цркве? У нашој епохи о томе су богоискуствено и богонадахнуто писали и проповедали преподобни Оци Силуан и Софроније, а пре њих рецимо, колосални и милостиви светитељ Исак Сиријац. Неко би нам замерио да усмеравамо силу на монашки млин. Ако то и чинимо, усмеравамо је ка хришћанству. Хришћанин је старијега звања од монашког, и на том звању се надграђује све друго. Отац Георгије Флоровски би рекао да и све монашко потиче од самога Христа, те ћемо се тако опет наћи у тесној вези хришћанинове личности са хришћанском црквеном Заједницом. Дух Свети конституише обоје, али као Христово Тело – сачињено од неизбројивог мноштва облагодаћених чланова, међу којима никада није могао да се замисли став: Ово је моје, а оно твоје! Хришћанско искуство зна за другачије стање ствари: Не само да је моје твоје, и обратно, него је увек наше; и још: Ја сам ти, а ти и ја ми! Ако се ти не спасеш, ни ја нећу моћи да се спасем – поновили смо речи трезвеноумног оца Јустина (Тасића).

Треба са пажњом дочекати сваког човека који се појави на нашем животном путу: не лицемерно, нити тако као ду му забадамо игле под нокте, по речи покојног Илије, Србина са Метохије, већ онако како подобајет – као малога бога, који само своме Богу стоји или пада. Не заборавити ни анонимне витезове и јунаке народне који су искрварили и пострадали за веру, ништа мање од страстотерпца Јевгенија, сина Љубе Родионове, кога су Чечени мучили и посекли принуђујући га да промени веру. Најзад, треба признати одузету и поништену част сваком оном југословенском и српском војнику који је витешки крварио током пуних десет година нашег најновијег пострадања! А много је дакле било таквих, и остало занемарених. Зашто их скривати иза свога прста када небеса знају и за свакога од њих?

Преостаје нам да у духу православног икуменизма, сви ми једни са другима разговарамо и на свом терену, али најпре о Богу и о Светој Литургији. Итекако и са Циганима из мешовитих бракова и мешовитих вера који живе и под Газелом, и под Панчевачким, и под мостовима осталих наших градова који се представљају као отворено друштво.

У литургичком искуству српског хришћанског народа, Света Литургија му омогућује да јесте најотвореније друштво!

Abstract.  All that is Powerful People in eras past, but also in our own, did to Serbian people and the Serbian Orthodox Church, as well as to other peace-loving nations, have made it as a force that does not care about God's justice. About that power a colossal bishop, St. Nicholas wrote, that it is dispersed not only as a Tower of Babel in history, but as many such towers that were built by some of the world's conquerors with the desire that all nations should be gathered together under one roof, under their roof, and under one arm, under their arm. They've scattered into ashes and countless towers of wealth and fame and sizes that are built by some of the people with the desire, that they rule the things of God or God's people, and to be as little gods. But it did not ruin what was built by the apostles, saints and other God's pleasing people. Numerous human empires, created by human vanity collapsed and were extinct as a shadow, whereas Apostolic Church still stands and will stand upright on the graves of many of today's empires.

Key words:  Christian ethics, Kosovo and Metohija, Serbian people, hermeneutics, Yad Vashem, sacrifice, Divine Liturgy, cherem

Литература

1. Свето Писмо Старога и Новога Завјета: Библија, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, Београд 2012.
2. Паримејник: Пасхални период и Минејски круг, Требиње 2000.
3. Свештени Канони Цркве, превод са грчког и словенског епископа Атанасија умировљеног херцеговачког, Београд 2005. [тј.]2006.
4. Патсавос, Л. Џ., Духовне димензије свештених канона, Крагујевац 2010.
5. Велики молитвослов, Манастир Ћелије 2011.
6. Задужбине Косова: споменици и знамења српског народа, ур. Атанасије Јевтић, Призрен 1987.
7. Јевтић, А., Од Косова до Јадовна: путни записи, Србиње 2002.
8. Павле, патријах српски, Интервјуи I - II, Београд 2011.
9. Ивановић, М., Метохија: споменици и разарања, Нови Сад 2013.
10. Мандзаридис, Г., Хришћанска етика I: увод – основна начела, савремена проблематика, Крагујевац 2011.
11. Мандзаридис, Г., Теме хришћанске етике, Крагујевац 2004.
12. Коштуница В., Политичка неутралност или Европска унија, Београд 2013.

[1] Велимировић, Н., Омилије: на недељна и празнична јеванђеља епископа охридског Николаја, књ. 6, Шабац  2013, 280.

[2] 1. Књ. Самуилова 15, 3. Према Свето Писмо Старога и Новога Завјета: Библија, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, Београд 2012.

[3] Исто 15, 8.

[4] Исто 15, 9.

[5] Исто 15, 18-19.

[6] Исто 15, 13.

[7] Исто 15, 15.

[8] Исто 15, 22.

[9] Исто 15, 29.

[10] Стојадиновић, М., Живот и смрт: поема, Београд 1967, 29.

[11] Флеминг, Т., Срби се боре за душу Европе, у: Православље, бр. 919, 1. јули 2005, 14-15.

[12] Јоил 1, 5-6.

[13] Јоил 2, 3–6.

[14] Мт. 24, 29; Јоил 3, 15.

Контакт ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА КРУШЕВАЧКА ул. Доситејева бр. 1 37000 Крушевац, Србија e-mail: eparhijakrusevacka@gmail.com Контакт телефон: 037 /350 1550 Радно време: Пон-Пет од 8 до 13 часова

Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит крушевачки Господин Давид