НАСЛОВНА ЕПИСКОП ПРЕДАВАЊА ЕПИСКОПА ДАВИДА ЕПАРХИЈА НАМЕСНИШТВА ВЕСТИ АРХИВА АДРЕСАР КОНТАКТ

Обавезност теме Пакла у теодицеји XXI века (богословска пасија)



 

Обавезност теме Пакла

у теодицеји XXI века

(богословска пасија)

 

Кад Бога љубимо,

заповести његове вршимо.

Јер љубав је Божја ово:

заповести његове чувати.

 А заповести његове нису тешке.

Јер све што је од Бога рођено

побеђује свет.

И ово је победа што победи свет:

вера наша.

(1. Јованова Саборна Посланица 5, 2-4).

*

Које је створење чуло глас Бога живога, као ми,

како говори из огња и остало живо?

(Второзаконие 5, 26).

Чуло га је биће православног хришћанина

и постало живо!

Предговор

(...) Уђоше у свет многи преластитељи који не исповедају Исуса Христа оваплоћенога. Такви су обманитељ и антихрист. Чувајте себе, да не изгубите што сте стекли као добро, еда бисте примили потпуну плату. Ко год преступи, и не остане у учењу Христовом, Бога нема. Пребивајући пак у учењу Христовом, тај ће и Оца и Сина имати (...) (2. Јованова Саборна Посланица 7-9).

Део I

Црква и паклена преисподња

Сами Пакао, мрачни Ад, ледени Тартар, Бездан и огњена Геена – све то разјапиће се и постаће стварна хазма у моменту пада у грех једне трећине Небеских бића, и примиће их или обухватити као усељенике, а касније и људе-непокајане грешнике. Та димензија постојања некада словесних, а сада обеју обесловешених врста бића, анђелских и људских, кроз једно квази-заједничење, указиваће на најосновнију одлику словесних бића – одлику црквености. Али, и сва та, и таква врста стварности и бића, ипак се неће налазити ван Промисла Божјег и мимо Светог Предања. Гледано у вези са егзистенцијом, опакљено стање људских бића – биће само резултат раскинуте везе са Божјим Законом, црквеном катихезом, заповестима и врлинама, Светим Тајнама укључујући и монаштво, те са светим Канонима и црквеним Установама.


Чињеница је да душе крштене, но разблагодаћене деце Цркве, као и некрштених људи из света, допадају пакленог збитија и стања. Пакао као неизмерна дубина преисподње и најдоњих места и неугасивога огња и горчине, више неће бити укинут. Али исто тако он никада неће ни постати освештана, благодатна стварност, упркос Христовом силаску у њега и боравку у Аду душом као Бог (св. Литургија). Пакао даље егзистира као једно енергетско и огњено смотриште и сабиралиште страве и ужаса, односно бола, туге и уздисања; по допуштењу он постоји, и траје као сабиралиште душа које су испуњене и маглом неиздрживог нерасположења. Његов корен и „грађа“ пак јесу људска слободна воља и произвољење, усмеравани до тачке да се више није могло не грешити, и одатле немати другачије него страсно, небогопријемчиво и небогоугодно настројење и постојање. Један алгоритамски след демонизма би се састојао из ових компоненти: произвољења + безумне похоте + нерасуднога гнева + уображене брзоплетости; а то су компоненте равне = ђаволу.

Шеол /Шаал

Шеол првобитно, постојао је за душе и праведника и неправдника, јер је потраживао сва људска бића и подразумевао је дубуну, дубоку рупу, јаму, место под земљом. Гравитирајући у сфери старозаветне космологије и теологије и оскудевајући у негативним значењима пакла, Шеол се јавља као саставни део космоса, створен и оприсутњен Богом: Ако се попнем на небо, Ти си тамо; ако се спустим у шеол, и тамо си Ти (Пс. 139, 8). Ко може избећи руке шеола (Пс. 89:48-49). Он је место извеснога полубитовања ниске динамике, без дефинисанога односа са Богом (Ослобођен међу мртве, као жртве које леже у гробу,којих се више не сећаш, које су одбачене од руке Твоје. Поставио си ме на дно јаме, у места мрачна у дубине... Еда ли ћеш мртвима чинити чуда? Или ће сенке васкрснуте па Те хвалити. Еда ли ће у тами бити познато чудо Твоје, и правда Твоја у земљи заборава?(Пс. 88, 6-7;11-13). (В.: Псалтир, превод Предраг Сaмарџић, Хришћанска мисао, Београд, 308-309).


Шеол ипак није поље без божанске наде, и то још пре силаска Христовог у њега. До Христовог силаска пак, душе праведника су назирале могућност избављења из раља смрти. У њима је извесно струјао светли дах наде на избављење и на обећана добра везана за Доброга Бога.

Пратећи библијско Предање запажамо да су Праведници штавише били настањени у недрима Авраамовим – истоветним Едену на Истоку: месту светлом. Ту у Едену, они су почивали и имали спомен, уснуће, олакшање, свежину и чистоту, те упокојење и опроштај грехова (И Некроосими аколоутхиа, ката тоус хеирографоус коодикес 10у-12у аиоонос, Тхива 2005, 39-64). А када је наступио сами чин избављења Васкрслим Христом, заједно са Праведницима и све душе добре воље – душе пријемчиве за Христово биће прихватиле су Васкрслога; или, оне које познаше да си Бог. (Стихира на стихове, глас трећи, Осмогласник).


Чињеница је да су сви присутни „онде“ (у Аду) тек по проповеди Светога Јована Претече могли да дочекају, и стварно сретну Христа, те да се лично определе за предстојеће им слободно постојање у Њему. С друге стране, свима је по закону слободе било допуштено и да Га не прихвате. Нада хришћана пак очитује се у томе да су сви сужњи смрти по Јовановој благовести у аду о Богу Јављеном у телу Који узима грехе света, као и по Христовом благодатном дејству и великој милости пројавили преумљење и веру у Њега као Спаситеља. У нашој васкршњој химнографској исповести предњачи такав став: Да се Анђелски Сабор задивио, видећи међу мртвима Спаса, који је силу смрти уништио, и са собом Адама подигао, те да је из пакла све ослободио (тропар). Или: Адова врата и вереи сокрушивиј жизнодавче, воскресил јеси всја Спасе, вопијушчија: Слава востанију твојему (Блажена, гл. 6).


Чим је Исус на крсту издахнуо, гле, завеса у храму се расцепила надвоје, од горњега краја до доњега, и земља се затресла, и стене се распале, и гробови се отворили, те васкрснуше многа телеса умрлих светаца, и изишавши из гробова после његовога васкрсења, уђоше у Свети град, и показаше се многима (Матеј, 27, 50-53).

Тако (...) заплени ад Онај који сиђе у ад (...) Ад се огорчи сусревши Те доле; огорчи се јер опусти (...) огорчи се јер би срушен (...) Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу. Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. (Васкршње слово Св. Јована Златоуста).


У једном атмосфери спокојства и коначне сигурности, црквени песници нам саопштавају да су се на крају збиле несхватљиве, преславне тајне: да је разбојниково покајање задобило Рај (Богородичан Ипакој гл. 1); да је Бесмртни Живот, сишавши у смрт, светлошћу Божанства умртвио ад, и да је Он из доњих дубина васкрсао умрле (Отпусни васкрсни тропар гл. 2); да је Господ показао моћ мишицом Својом; смрћу је уништио смрт, поставши прворођени из мртвих; из утробе адове нас је избавио, и свету даровао велику милост (тропар гл. 3). Када је устао, Он је и гробове испразнио! (Ипакој, гл. 3); док је пак васкрсавао све умрле васкрсењем Својим (тропар гл 5), или док је заплењивао ад, Он није претрпео штету од њега (тропар гл. 6). Добровољном и животворном смрћу Својом Христос је као Бог скршио адове вратнице, и древни Рај нам отворио Својим васкрсењем, пројавивши (га) као Бог (Богородичан гл. 8, в.: Часослов). 

Тамнина и њене жртве

Преко хришћана стално приспеваних у Пакао или Геену због обезблагодаћености, сами Пакао све досад није изгубио на актуелности, нити ће га губити све до краја историје осмрћеног рода људског.


Црква се молитвено заузима и за своју опакљену децу, док за ону некрштену и неучлањену у њу, хришћани који живе у свету стално испољавају своје интересовање, и то управо из сажаљења, самилости и љубави


И све то бива са циљем да се једни, вером привилеговани, припреме за улазак у живот будућега века, а други да не остану ван Христовога домашаја; баш као што ван њега неће остати ни целокупно мноштво абортиране и убијане деце кроз векове и миленијуме.


 Опакљени Хришћани не могу прећи из смрти у вечни блажени живот, него из смрти долазе на Страшни Суд. Од кајућих се хришћана опет, тражи се смиравање пред чињеницом да и нехришћани настањују пакао. Не мањка ни наде да ће Господ и у њиховој ствари пројавити вид свога штедрог и величанственог човекољубља, што је ствар свакако утешна по себи. А како би то могло бити, ствар је опет Христове воље и Промисла. Из нашег хришћанског угла гледано пак, никако не у смислу и опсегу апокатастасиса. Овде се дакле свако нецрквено, небиблијско и непредањско гледиште априори одбацује!


Доведена до краја, једна од толиких мисли о Паклу гласи да он јесте самосвест без богосвести, као и да ће се по васкрсењу због богоодметнутости, број људских бића наћи у телесно-душевној тескоби, хаотичном стању и на мукама. И то због трајне раздвојености од Христа обема димензијама свога суштаства, телесног и душевног; увек и увек настројеног, или ненастројеног ка Оцу и Сину и Светоме Духу.

Како год било, наша мисао се већма ужасава од могућности опакљивања, и зато се брже боље враћа савести, бивајући тихим ужасом покретана на будност и опрез, јер видимо да ствари имају и своју претећу страну. Сами духови злобе и нечистоте опет, ужасавају се Бездана, и приморани су да моле Господа као Исуса Сина Бога Вишњега (Лука 8, 28) да им не заповеди да иду у бездан (стих 31).

Ово стање јесте стање једног активног потира, и оно треба да нас подсећа на одвојеност од Христа, дакле и на потребу бежања од пакла као нашег активног и незауставивог потиратеља (Прича о богаташу и убогом Лазару, Лука 16, 24-28).

Наравно, ту је и стално и неизбежно присуство демона који полажу право на нас преко наших грехова против Христа, Цркве и ближњих; и то путем страсних веза са њима и путем падова у њихове замке. Њих се треба бојати, јер они пошто нас убију имају власт бацити нас у геену, или, и душу и тело упропастити у геени (в.: Лука 12, 5; Матеј, 10, 28).

Пре него ћемо се начи пред описаним чином опакљивања и пред претњама од Геене, сву нашу пажњу нека привуче аналогија о враћању на грех као на враћање једног пса на бљувотину или једне окупане свиње у блато. Тако, поновно западање дела човечанства у геену и његова сопствена упропаштеност тамо, чин је наличан поништавању самог васкрситељног дела Васкрслога Господа Исуса Христа. Чин је гашења пасхалне радости због чињенице да је Христос једанпут васкрсао из гроба, да је смрћу смрт уништио и свима присутнима у гробу живот даровао. То додатно оптерећује човечанство, чинећи га сада и неупоредиво одговорнијим; чини га и ругачем Христове Жртве, чиме и другој смрти подложним! Најзад га чини растргнутим између – првога братоубице Кајина и последњега братоубице Антихриста.      

Корен Пакла

Произвољењем, енергијом, стањем и „сплином“ Пакла испуњени су и сви анатемисани јеретици: Јуда, Арије, Ориген, Севир, Диоскор... као и цео магијски круг партиципирајућих јереси на штету и кварење православне христологије и еклисиологије. Предукус Пакла сада и овде такође имају сви његови полазници, чиме и сви добровољци и кандидати, пројектовани за паклене подухвате.

О онима који су се опаклили у свету, први се прецизно огласио просвећени Готама Буда, истакнувши да је то било због лоших навика и погрешних ставова. Данас такође фигурирају имена јеретика и јеретички мислећих људи у свим нашим срединама. У вези са њима, поред горње, будистичке квалификације, треба додати и хришћанску одредницу која гласи, због упорствовања у греху и непокајању.

Ревнитељи познања плода с дрвета усред врта

Идући унатрашке од најновијих кандидата и питомаца пројектованих за једење плода са забрањеног дрвета усред врта (Постања 3, 3-7, 11), дакле дрвета доброг за јело, милине за гледање и пожељног ради знања (исто, стих 6), ми у овом часу треба да стрепимо и за све особе којима су се отвориле очи (стих 7). За шта? За светско – за пожуду тела, и пожуду очију, и охолост живота – (1. Јованова 2, 16). Међу њима данас предњаче и тзв. „другоправославци“: поједини савремени патријарси и архиепископи, митрополити, епископи и њихови послушници, свештеници, мислиоци и професори, расколници, те атеисти налик Стивену Хокингу. Хари Труман опет, заједно са Робертом Опенхајмером, активираће атомске направе ала Litle boy, и прогутати два насељена града – Хирошиму и Нагасаки. Труман и Опенхајмер ће тако сада постати Смрт, и заједно са Шивом – разарачи светова. Пре њих су у гутању силе и супстанце света доминирали јеретичествујушчи мислиоци попут Карла Маркса, Винстона Черчила, те психијатар Сигмунд Фројд. Идући све даље у прошлост, наилази се на људе девалвирале, и испале из оквира православнога хришћанства, попут мислиоца, књижевника и свештеника Сергија Булгакова, писаца Жозеа Сарамага, Никоса Казанцакиса и Лава Толстоја... те на неизбежног Јуду науке, неуспелог теолога, природњака и прелашћеног полутана Чарлса Дарвина. Газећи тако по дубокој старини, набасава се и на анатемисане ликове попут Акиндина и Варлаама, Диоскора и Севира, Несторија, Аполинарија и Македонија, Оригена, и најзад, Јуде...

Разгледајући образине и одоре и костиме дегустатора прелести и смрти, заведених чулном пожудом, пожудом очију и разметањем земаљским благом (1. Јованова 2, 16), односно самовољом и гордошћу, ми наилазимо и на мноштво њихових тајних и јавних следбеника, рађајућих се у дослуху са лажним учитељима и антихристима (исто, 2, 18-19). А њихово насиље у разним видовима продужава се све до овога часа. И то је насиље оних који од нас изађоше, али не беху од нас; јер да од нас беху, остали би с нама; него требало је да се покажу да нису сви од нас. (Исто, 19).

Ђаво и његово огледало

Јован Дучић, први међу својим врсницима у речи о љубави (Благо цара Радована), цитира римокатоличку светитељку Терезу Авилску како ђаволу открива зашто је несрећан? Зато што не може да воли! А зашто не може? Зато што више нема власт и силу да воли, што је обоје, Божји дар. И још зато што ђаво више не испуњава предуслове за постизање љубави. А предуслови за њу су покајање, молитва и смирење.

Предуслови за располагање влашћу и силом љубави нису такви да ђаво на пример све људске језике говори, па и анђелске, и да опет љубави нема, нити пак да као гвоздено звоно јечи и као кимвал звечи. Предуслови нису ни то што он бајаги и пророкује, и што све тајне и знања поседује. А није довољно ни то што веру има, и што и саме планине премешта али само опсенарски – јер и поред свега реченога, чак упркос томе, он је опет – ништа (уп.: 1. Коринћанима 13, 1-2)!

Он чак и неке иметке има (сласт, славу и власт), и нуди их коме хоће, па и моћ да своје биће предаје на сажежење у изгарајућој мржњи према Богу и ради људске пропасти. Но пошто љубави нема, ни то му, као ни све претходно, ништа не користи (исто, стих 3)!

А љубав је великодушна и дуготрпељива (исто, стих 4), док он није; она не завиди, не хвали се нити се надима (исто), а он све то чини у највећој мери; није непристојна, не тражи своје, није раздражљива, нити памти зло (стих 5), а он је првак у томе; не радује се неправди, а радује се истини (стих 6), док он неправду и неистину користи као оруђе уперено на нас; она све сноси, све верује, свему се нада, све подноси (стих 7), а он је оличење неподносивости, неверја и безнађа; љубав не престаје никада (стих 8), а код њега мржња опет никада не престаје; изузимајући све то, ми не знамо из његове прошлости колико дуго или имало, како и кога је он волео: свога ли Бога Творца, своје ли сабесплотне небеске ближње?!

Пали херувим Сатанаил

Колико дуго је отпали херувим Сатанаил преокретао дар и силу своје љубави у лицемерје и мржњу?! Познато је да је он био створен као добар, и да би био добар. Но он је доброту презрео, и тако се посуновратио. Бог га је протерао с Небеса у поднебесје да би се покајао, али се он све више настројавао гордошћу и завишћу према свом Творцу, према Богочовеку и према човеку! Најзад, сав је постао истрајни мрзитељ и злочинац. У том и таквом опстојавању он ће једанпут бити свучен у огњено језеро, заједно са Антихристом, Лажним Пророком, палим анђелима и са непокајаним људима.

Завела те је гордост срца твога, тебе који у пукотинама стена живиш. У високом стану свом говориш у срцу свом: „Ко ће ме на земљу срушити?“ Да се винеш као орао, да међу звездама свијеш гнездо своје, и оданде ћу те оборити!“, говори Господ. (Књига пророка Авдије, 1, 3-4).

(...) Овако говори Господ: „Ти си узор савршенства, мудрости пун и савршено леп! Живео си у Едену, врту Божјем, красило те све драго камење... Ти си био херувим помазани, за заштитника те поставих. Био си на светој гори Божјој, посред камења огњеног. Савршен си био на путевима својим, од дана рођења свога, док се у теби зло појавило није. Од велике трговине своје згрешио си и насилништвом се напунио. Тада сам те збацио с горе Божје. Уништићу те, херувиме заштитниче, усред камења огњеног. Узвисио си се у срцу свом лепотом својом. Уништио си мудрост своју красотом својом. На земљу те бацих пред цареве да ти се ругају. Мноштво безакоња свога, непоштеним трговањем својим, оскрнавио си светилишта своја. Пустићу огањ посред тебе да те прождере. Претворићу те у прах на земљи, пред очима оних који те гледају. Сви који те познају међу народима, згрожени су због тебе. Бићеш страшило и нестаћеш заувек.“ (Књига пророка Језекиља 28, 12-19).

Како паде с неба, звездо јутарња, сине зорин? Како си на земљу оборен, владару варвара? Говорио си у срцу свом: „Попећу се на небеса, изнад звезда Божјих подићи ћу себи престо, сешћу на гору сабрања, на крајњем северу. Уздићи ћу се изнад облака, изједначићу се са свесилним!“ А ти у подземље паде, у дубину гробну! (Књига пророка Исаије, 14, 12-16).  

Паклено клеветање Цркве

Данас свака прозивка Православне Цркве и њеног богословља за видове њене наводне кривице или погрешке или ускости, сваки вид неправљења разлике између Цркве као Тела Христовог и Њене јерархије и чланова, равна је хули на Њу, и изазивач је те хуле. Зато што је Црква једна, света, саборна и апостолска; она чиста невеста Христова, без мрље и мане! Међутим, за сваког члана њеног Тела пре покајања, очишћења и просветљења, не може се тврдити исто!

И ову тему погледајмо конкретније. Конституисана и руковођена Духом Светим, Црква је своје свете чланове, на пример Апостола Јована, Григорија епископа сасимског па затим цариградског, и игумана манастира светог Маманта, Симеона, ословила Богословима и Новим.

Паметовање неких особа земљаног ума, који нису ни започели да изграђују црквени живот, али авај, и оних који окончавају своје нејасно служење у Цркви, иде у правцу заговора непобожних ствари и издајстава православља; рецимо да се најпре ради о онима који доводе порекло човека у директну везу са мајмуноликим приматом, и то опет рецимо по кључу Керола Луиса и Френсиса Колинса. Односно, на основу генетике, код многих који је потежу недовољно познате, и нетачно интерпретоване! Ту је и нагађање, и гатање по звездама да је звање богослова уместо садашњима, требало дати другим црквеним ликовима, попут Оригена и Сергија Булгакова (?!).

Оно прво (мајмунисање), ово друго (ниподаштавање), и редом (...) само су злураде провокације и сејање кукоља у заједници црквених богослова уопште, али и у нашој, Српској Православној Цркви данас! Зашто? У поменутом случају због непоштовања ума и критеријума Цркве у начелу, и код Отаца Петог Васељенског Сабора, те тиме и неуважавања одлуке да се Ориген означи и буде осуђен као јеретик, као и да се таквим сматра. Друго у вези са јересју, јесте смутња у верном народу Православне Цркве створена неуважавањем одлуке Московске Патријаршије да теолог који је ето „изнашао божанску софију као четврту Божанску Ипостас“, али и због других богословских застрањења, тзв. „теологуменона“, протојереј Сергије Булгаков – буде окривљен од стране своје Цркве и Митрополита Сергија. Иначе, овај Митрополит и потом Патријарх је заједно са Владимиром Николајевичем Лоским био задужен да поднесе Патријаршији Доклад или Извештај-Реферат о целом случају. Материјали о томе (Спор о Софии, 1935), итекако постоје (...), и ми ћемо их представити у њихој сржи.

 Каква се збрка или смушченије збива у главама и душама богословски још неуобличене генерације почетника, али и теолога познога звања, који су заједно умислили да су главешине теологије у нашој свеколикој црквеној просвети, и то без свести о штетности сопственог деловања и обазирања на њу, питање је сад?! Коловођама ћемо учинити милост тако што ћемо им помоћи да сагледају свој положај који су они изједначили, ни мање ни више него са неосвојивом тврђавом православног богословља. Сами су дакле умислили да са њених зидина могу безбедно да одапињу стрелице искричавога богословља на кога год хоће, и тако га обајавају, али и ућуткују. Ми ћемо им избистрити хоризонт у глави под једним условом: да њихова величина сиђе до спуштенице, односно енд-ноте. Ту ће они наћи себи драгоцен прилог (овом нашем ауторском тексту, кога смо и богословском пасијом морали поднасловити!*).  

Двојица најдостојнијих Богослова Цркве

Свети Симеон Нови Богослов нас постојано поучава да ће мешање ступњева телесног, душевног и благодатног при узрастању у Христу, или покајног, очишћујућег и просветљујућег у обожењу, као и уколико хришћанин себе не савладава подвизима смиравања и подвизавања, сигурно одвести у фантазмагорију и демонизам.

Свети Григорије Богослов опет, саветује све богословствујушче да хитајући ка циљу никако не претрче сами циљ, па да тако уместо созерцања лица и ствари они умују о наличју ствари. И опет, да су подједнако несавршени богословска теорија без делања, и богословско делање без теорије.

У даљен излагању је неопходно стишати ум и срце да би рецимо речи Светог Апостола и Јеванђелисте Јована, првозваног Богослова Цркве, имале свој богословски одјек; то би дакле био први и основни услов читања његових текстова. Реч о томе можемо насловити овако:

Изгон паклене таме из умова и душа, срдаца и бића

Хришћанску радост чини потпуном наше заједништво са Оцем и Сином и Светим Духом. У Богу нема никакве таме, Цркву обдржава светлост. Наповеда ли ко да има заједницу са Христом а ходи у тами, лаже, и не истинује. Ход у Његовој светлости даје нам моћ заједничења, док нас Његова крв чисти од греха и неправде; и то под условом да признајемо грехе своје. Ко негира грехе утерује Истинитога у лаж и празан је од Његове речи.

Ко греши, једнако тако и свет, па се каје, има Помиритеља са Оцем. Вршење заповести је услов за обитавање у истини, а чување Његове речи усавршава нас у љубави Божјој и чини домаћим Богу. Остајање у Њему омогућује и ход стопама Његовим.

Нова заповест прогони таму и доводи нам већ светлећу истиниту светлост. Обитавалац светлости не мрзи брата, а мрзитељ нити љуби нити светли нити обитава у њој; још је и од саблазни заштићен. Братомрзитељ тамнује и у тами ходи, лута, слепари, па је силом неприлика и џепарош (в. светлопис Робера Бресона).

*

Деци којој су греси опроштени у Имену, оцима познаваоцима Почетка, и младићима победитељима Злога написано је што је написано као познаваоцима Оца, и Исконскога, то јест њима као јакима; и опет њима као ризничарима и ризничким оставама речи Божје и победитељима Злога: да не љубе света, нити онога што је у свету. Зашто?! У љубитељима света нема љубави Очеве! Светско се састоји од пожуде тела, пожуде очију и охолости живота, и као такво – пролазно је. Док само Боговољци и Богољубитељи остају довек да трају.

Многи су се антихристи појавили, и множе се нови. Од нас изиђоше, али не бијаху од нас, и не осташе с нама. А ми Помазање од Светога и знање имамо; као и да никаква лаж није од истине; као и да је обећање које нам је обећано – живот вечни.

*

Не постидети се пред Праведником, и будимо пуни поуздања кад се појави, заповеда нам се! Само онај који чини правду праведник је пред Њим, и од Њега је рођен. А када се Он буде појавио, Њему ћемо бити слични, и видећемо Га какав Он јесте; што је инако жарка жеља срца нашега.

Ко год чини грех, чини и безакоње; ма, грех је безакоње. Господ се појавио да уклони грехе, а греха нема у Њему; ко год у Њему остаје, не греши, а ко год греши, није Га видео нит упознао.

Ко чини грех, од демона је, неправедан је и заводи лакоумне. А демон греши од почетка. Син Божји је појавом разорио дела демонска. Затим, ко год не твори правду и не воли брата, дете је ђавола и није од Бога.

*

Ко не воли, остаје у смрти. Ко год мрзи брата, убица јест. А убице немају у себи трајнога, вечнога живота; не љуби се речју и језиком, већ делом и истином. По томе знамо да смо од истине. И умириће се пред Њим срце наше ако нас оно у било чем осуђује. Јер, Бог је већи од нашега срца и зна све. Ко чува заповести Његове, у Њему остаје, и Он у њему. По Духу којег нам је Он дао знамо да Он остаје у нама.

Не може се веровати сваком духу, него треба проверавати духове, јесу ли од Бога, јер су многи лажни пророци изишли у свет. По овом се препознаје Дух Божји:

Сваки дух који исповеда да је Исус Христос оваплоћен или Богочовек, од Бога је. А нити један дух који не исповеда таквога Исуса није од Бога: он је Антихристов (...) но моћнији је Онај који је у православним хришћанима него онај који је у свету. Људи од света по светски говоре и паметују и тргују, и свет их слуша (...) Ко познаје Бога, православне слуша, а ко није од Бога, не слуша их. По том се препознаје Дух истине и дух заблуде.

Деца Божја су победитељи над децом са духом заблуде; моћнији је Онај који је у православнима од духа који је у свету. Деца заблуде су од света, зато по светски говоре и говоркају, и светина их слуша. Православни хришћани су од Бога. Ко тежи богопознању, њих слуша, а ко није од Бога, не слуша их. По том се, понављамо, препознаје Дух истине и дух заблуде или прелести.

*

Бог нас је први заволео, и тиме охрабрио, и научио да волимо истовремено: Бога невидљивог и брата видљивог. А штавише и највише, него да је Бог љубав, и да ко стоји у љубави у Богу стоји, и Бог у њему остаје. То је поуздање на Судњи дан, и да страха у љубави нема; а како би га било у њој када савршена љубав изгони страх, који је и сва наша мука.

Бог нам је дао живот вечни; и тај је живот у Сину Његовом. Ко има Сина, има живот; ко нема Сина Божјега, нема живота. (Видети: 1. Јованова Саборна Посланица).

 Део II

Људи у покоју и смрти наспрам Есхатона

*

У Светом Писму Новог Завета

(огањ)

У његовој руци је вијача, па ће очистити своје гумно и сакупиће жито своје у житницу, а плеву ће спалити неугасивим огњем. (Матеј, 3, 12).

Као што се кукољ скупља и ватром спаљује, тако ће бити и на свршетку света. Послаће Син Човечји своје анђеле и покупиће из свога царства све саблазни и оне који чине безакоње и бациће их у пећ огњену. Онде ће бити плач и шкргут зуба. (Мт. 13, 40-42).

Ако те твоја рука или нога саблажњава, одсеци је и баци од себе; боље ти је да уђеш у живот кљаст и хром него са две руке или две ноге да те баце у огањ вечни. Ако те око твоје саблажњава, извади га и баци од себе; боље ти је да с једним оком уђеш у живот него са два ока да те баце у пакао огњени. (Мт. 18, 8-9).

И ако те твоја рука саблажњава, одсеци је; боље ти је да уђеш сакат у живот него са две руке да одеш у пакао, у огањ неугасиви. Где црв њихов не умире и огањ се не гаси. И ако те нога твоја саблажњава, одсеци је; боље ти је да уђеш у живот хром него да те са две ноге баце у пакао. Где црв њихов не умире и огањ се не гаси. И ако те око твоје саблажњава, ископај га; боље ти је да уђеш у царство Божје с једним оком него да те са два ока баце у пакао, где црв њихов не умире и огањ се не гаси. Јер ће сваки огњем бити посољен. (Мк. 9, 43-49).

И кад се (богаташ) мучио у аду, подиже очи и виде издалека Авраама и Лазара у његовом наручју. Тад повика: „Оче Аврааме, смилуј се на мене и пошаљи Лазара да умочи врх свога прста у воду и да ми расхлади језик јер се мучим у овом пламену.“ А Авраам рече: „Синко, сети се да си примио своја добра у свом животу, а Лазар исто тако зла; он се сад овде теши, а ти се мучиш. А преко свега тога, постављена је велика провалија између нас и вас да не могу да пређу они који желе одавде к вама, нити да пређу к нама они оданде.“ Тада рече: „Молим те онда, оче, да га пошаљеш у кућу мога оца, јер имам петоро браће; нека их увери – да не би и они дошли на ово место мучења.“ (Лк. 16, 24-28).

(...) а вама мученицима покој с нама приликом појаве Господа Исуса с неба (...) у пламеном огњу који ће казнити оне што не знају Бога и оне што нису послушни Јеванђељу о Господу нашем Исусу, који ће бити кажњени вечном пропашћу далеко од лица Господњег и од његове силне славе (...) (2. Сол. 1, 7-9).

Јер кад ми хотимично грешимо након што смо дошли до познања истине, нема више жртве за грехе, него само страшно очекивање суда и –ревност ватре која ће прождирати противнике. Кад неко преступи Мојсијев закон, без милости умире у присуству два или три сведока. Колико гору казну мислите да ће заслужити онај који погази Сина Божјег и крв савеза, којом је освећен, сматра нечистом, и огреши се о Духа благодати... Страшно је пасти у руке Бога живога (Јеврејима 10, 26-29, 31).

(вино гнева и сумпор)

(...) Трећи анђео викаше громко: Ко год се клања Звери и кипу њезину, те прими жиг на чело или руку, испијаће вино гнева Божјега, неразводњено, наточено већ у чаши срџбе његове! И биће ударен на муке у огњу и сумпору светим анђелима наочиглед и наочиглед Јагњету. Дим муке њихове сукља у векове векова. Ни дању ни ноћу немају починка они који се клањају Звери и кипу њезину, и ко год прими жиг с именом њезиним. (Откровење 14, 9-11). И Звер би ухваћена, а с њом и Лажни пророк који је њој наочиглед чинио знамења и њима заводио оне што су примили жиг Звери и клањали се њезину кипу. Живи су обоје бачени у огњено језеро што гори сумпором. (Исто 19, 20). А њихов заводник, Ђаво, бачен би у језеро огњено и сумпорно, где се налазе и Звер и Лажни пророк: онде ће се мучити и дању и ноћу у векове векова. (Исто 20, 10). А Смрт и Подземље бачени бијаху у језеро огњено. Језеро огњено – то је друга смрт: ко се год не нађе у књизи живота, бачен би у језеро огњено. (Исто 20, 14-15). „Кукавицама пак, невернима и окаљанима, убицама, блудницама, врачарима и идолопоклоницима и свим лажљивцима удео је у језеру што гори огњем и сумпором. То је друга смрт.“ (Исто 21, 8).

(тамнине)

(...) Многи ће с истока и запада доћи и сести за трпезу с Авраамом, Исаком и Јаковом у царству небеском, а синови царства биће избачени ван. Онде ће бити плач и шкргут зуба (Мт. 8, 11-12). „Пријатељу, како си овамо ушао без свадбеног руха?“ А он занеми. Тада цар рече послужитељима: „Свежите му руке и ноге и баците га ван у таму, где ће бити плач и шкргут зуба. Доиста, много је званих, мало изабраних. (Исто 22, 11-14). А бескорисног слугу избаците ван у таму. Онде ће бити плач и шкргут зуба.“ (Исто 25, 30).

(црв, плач и шкргут зуба)

Онде ће бити плач и шкргут зуба, кад угледате Авраама и Исака и Јакова и све пророке у царству Божјем, а себе вани, избачене. И доћи ће с истока и запада, са севера и југа и сешће за сто у царству Божјем. Ево, има последњих који ће бити први, има и првих који ће бити последњи. (Лк. 13, 28-30).

(материјални огањ)

Свако, дакле, стабло које не доноси доброг рода, сече се и у огањ баца. (Матеј, 3, 10). Као што се кукољ сабира и огњем сажиже, тако ће бити на свршетку света. (Исто. 13, 40). Као лупеж ће доћи Дан Господњи у који ће небеса треском уминути, стихије се, ужарене, распасти, а земља и дела на њој изгорети; дакле у тај Дан ватром запаљена небеса ће се распасти и зажарене стихије растопити (2. Пт. 3, 10, 10-12).

(Дух Свети)

Он ће вас крстити Духом Светим и огњем. У руци му је вијача, прочистиће своје гумно и скупити жито у своју житницу, а плеву спалити огњем неугасивим. (Мт. 3, 11-12). Кад је, напокон, дошао дан Педесетнице, сви бијаху заједно на истоме месту. И ето изненада шума с неба, као кад се дигне силан ветар (...) И показаху им се као неки огњени раздељени језици, те сиђе по један на свакога од њих. (Дап. 2, 1-3).

(искушавање)

Ваистину, огњем ће сваки од (нас) бити посољен. (Мк. 9, 49).

(љубав)

Није ли горело срце у нама док нам је откривао Писма? (Лк. 24, 32).

(пожуда)

 Ако ли се не могу уздржати, нека се жене, удају. Јер боље је женити се неголи изгарати. (1. Кор. 7, 9).

(казна)

„Господе, хоћеш ли да кажемо нека огањ сиђе с неба и уништи их?“ (Лк. 9, 54).

(...) свачије ће дело изаћи на светло. Онај ће Дан показати, јер ће се у огњу очитовати. И какво је чије дело, огањ ће искушати. Остане ли дело, онај ко га је назидао, примиће плату. Изгори ли чије дело, тај ће штетовати; ипак, он ће се сам спасити, али као кроз огањ. (1. Кор. 3, 13-15).

(...) право је да Бог (...) мучитељима муком, а (...) мученима спокојем узврати кад се Господ Исус објави (...) заједно с анђелима своје моћи, у огњу жаркоме и освети се онима који не познају Бога и не покоравају се Јеванђељу Господа нашега Исуса. Они ће бити кажњени вечном пропашћу, далеко од лица Господњега и од славе његова величанства, када – у онај Дан – дође да се прослави у својим светима и да буде диван у свима вернима (...) (2. Сол. 1, 5-10).

Бог наш огањ јест што прождире. (Јевр. 12, 29).

Код светога Григорија Богослова

Христос је наш Непресушни, Животни и Просветилачки извор, Оцу Савечна и Саделатна Сила (...) Он је (...) сатро мноштво злих духова (...) у Ад сишао (...) и онима што седе у тами излаз показао, а свезлог ђавола, у дубине погруженог богомудрим мамцем, уловио, и веригама мрака везао га у тартару и огњу неугасивом, и у крајњој тами безграничном га снагом Својом приковао (...) Он је (...) просветио оне што седе у тами и сенци смрти (...) Творац и смртног и бесмртног рода (...) Он своди у ад и изводи (...) Он надом на васкрсење весели убодене жаоком смрти (...) Он прима молитве умилостивљења за оне у аду (...) душе досад преминулих слугу Својих упокојава у месту светлом, у месту цветном, у месту прохладном, одакле одбеже сваки бол, туга и уздисање, и настањује духове њихове у насељима праведних, и удостојава их мира и починка, јер Га мртви неће славити, нити ће се усудити да Га исповедају они у аду, него Га ми живи благосиљамо и молимо, и молитве умилостивљења и жртве Му за душе њихове приносимо.

Господ наш Христос прима молбе наше и мољења, и упокојава све: свачијег од нас оца и матер, и децу, и браћу, и сестре, и сроднике и рођаке, и све до сада преминуле душе са надом Васкрсења живота вечнога; он настањује њихове духове, имена њихова уписује у Књигу Живота; смешта их у наручје Авраама, Исака и Јакова, у Земљу Живих, у Царство Небеско, у Рај сладости, уводећи их свесветлим Анђелима његовим у свете обитељи Своје, васкрсавајући и тела наша у Дану који је одредио (...) омогућавајући нам прелазак из најтужнијег у најкорисније, у наслеђе, у покој и радост (...) Он свима нама разрешује, отпушта, опрашта грехе вољне и невољне, знане и у незнању учињене, објављене и заборављене, оне у делу, у мисли, у речи, оне у свим нашим доживљајима и покретима (...) Он је упокојење душа и тела Наших, и отишавшима одавде Он дарује слободу и одмор (Велики Молитвослов, 198-204).

У житију светог Јована Златоуста

Арапски епископ Аделфије (...) усрдно мољаше Бога да му покаже у ком се лику, или чину или врсти светитеља налази свети Јован. И једном, када се он мољаше о томе, он постаде изван себе и виде светлог и радосног младића, који га узе за руку, одведе га на светло место и показа му лик светих учитеља Цркве (...) но он (...) нигде не виде Јована (...) проповедника покајања (...) У вези са тим, епископу Аделфију би речено: Њега не може видети човек који се налази у телу, јер он предстоји Божјем Престолу, који окружују херувими и серафими. (В.: 13. Новембар, Житије Светог оца нашег Јована Златоуста патријарха Цариградског, Житија Светих, Београд 1998, 374-5).

У пасхалном богословљу светога Јована Дамаскина

(...) „Загрча аду када Те срете доле, а праведничке душе промише Те и обрадоваше се. Васкрсе Адам када виде Тебе, створитеља под земљом. Ао чуда!“ (...) (Стихира на стихове, глас први, Осмогласник, Нови Сад 1988, стр. 9, превод светог Иринеја бачког, Исповедника и Просветитеља Првог).

(...) „Положен си у гроб као мртвац, Даваоче живота. Али, силни, смрћу својом сломио си моћ, јер од тебе затрепташе вратари адови. Ти подиже са собом умрле од давнина, зато што човека љубиш.“ (У недељу на јутрењу, седални васкрсни, први, 11).

(...) „Христос једини моћан и силан, пороби ад, подиже са собом све који иструнуше,“ (...) (исто, други, 11).

„Од страха се отворише смртна врата пред Тобом Господе, а вратари адски сметоше се опазивши Тебе, јер Ти разби врата медена и преворнице гвоздене сломи, изведе нас из таме и сена смртнога и раскиде окове наше.“ (Исто, глас други, На Господу викнух, исто, 21).

„Христе... Силан сиђе у ад, истрже као из руке насилничке оне који тамо чекају Твој долазак и дарова им да у рају станују место у аду.“ (Стихире на стихове, исто, 22).

„Када сиђе у смрт... тада умртви ад блистањем божанства. А када и умрле васкрсе из дубина, све силе небеске клицаху Ти...“ (Исто, Тропар, 23).

(...) „Онај који се ваплоти од Тебе зароби ад, натраг дозва Адама... Еву ослободи, смрт умртви, а нас оживи. “ (У недељу на јутрењу, и ниње Богородичан, исто 25).

„Све се просветли васкрсењем Твојим Господе, и опет се отвори рај“ (...) (На Господи викнух, глас трећи, исто, 32).

„Сиђе Христос онима који су у аду, радост им објави: Смело вели победио сам, ево; ја сам васкрсење, ја ћу вас избавити горе разрушивши врата смртна“, (Исто, 32, Тропар, 34) и утробу адску.

(...) „Ад ридаше над собом: дрхћем што се не распада твар тога тела, видим невидљивога који се тајанствено бори против мене. Зато и вичу они које држим: СлаваХристе васкрсењу Твојему.“ (Седални васкрсни , други, глас трећи, 36).

„Ти васкрсе данас из гроба, жалостиви, и нас си извео из врата адских. Данас Адам игра и радује се Ева, а пророци и патријарси без престанка поју божанску моћ власти Твоје.“ (Исто, Кондак, 38).

„Ходите, сви незнабошци, упознајте силу страшне тајне. Јер Христос Спас наш, она Реч у почетку, би распет ради нас и укопан од своје воље и васкрсе из мртвих да све спасе...“ (На хвалите стихира васкрсна, исто, 38).

„Ти изгна из раја праоца Адама када одбаци Твоју заповест милосрдни и усели у њ разбојника, који Те призва на крсту и виче: Сети ме се, Господе, у царству својем... Али, Господару, Ти без греха страдаше телом својим и оживи мртве који вичу: Сети се и нас у царству Твојем.“ (На Литургији, Блажена, исто, 40).

„Господе, када се попе на крст, Ти збриса нашу прадедовску клетву; а када сиђе у ад, Ти ослободи све сужње од када је века. Тако непропадљивост дариваш човечијем роду...“ (Стихира на стихове, глас четврти, исто, 45).

(...) „Свезан би туђинац, смрт би страшно поробљена а сви који су у аду клицаху живоносному устанку Твојему: Христос васкрсе и остаје животодавац у векове.“ (У недељу на јутрењу, седални васкрсни први, исто, 48).

(...) „Ти уста из мртвих: пружи руку да устанемо и ми који падосмо због греха...“ (На хвалите стихире васкрсне, исто, 51).

„А када Те убројише у мртве Ти свеза тамошњега мучитеља и све истрже од уза адових васкрсењем својим.“ (На Литургији Блажена, исто, 53).

„Одведоше као овцу на заклање Њега који човечијем роду даје васкрсење, препадоше се од тога кнежеви адски, уклонише се врата плача, јер уђе цар славе Христос; Он говори онима у оковима: изиђите, и онима у тами: открите се! (На Господи викнух...“, глас пети, исто, 58).

„Светлости без вечера... на крају векова као у огледалу телом сину свету и сиђе до ада и тамо уништи таму, а народима показа светлост васкрсења.“ (Исто).

(...) „Радује се коло ангелско бега демонска превара. Уста Адам који паде, ђаво се уништи.“ (Исто).

„Чудно је Твоје распеће и одлазак у ад, Човекољупче. Ти га пороби а некада оковане васкрсе са собом славно као Бог. Ти отвори рај и удостоји нас пријема...“ (Стихови на стихире, исто, 60).

(...) „имаде добру вољу да телом на крст оде и смрт да претрпи, и да пробуди умрле славним васкрсењем својим.“ (Исто, 61).

(...) „Он пробуди са собом мртве из гробова зато што је Бог, пороби моћ смрти и крепост ђавољу, а онима у аду засија светлошћу.“ (У недељу на јутрењу, Седални васкрсни, први, исто, 61).

(...) „Тебе положише у гроб, који испразни гробове. Војници горе чуваху гроб а доле Ти поваскрсава мртве од века.“ (Исто, 62).

(...) „Ти се на крст попе, да оне који седе у тами самртној васкрснеш са Тобом, Ти слободњак међу мртвима, који точиш живот од своје светлости.“ (На Господи викнух..., глас шести, исто, 71).

„Ти си Господе у свој твари; куда грешници да побегну од Тебе? На небу Ти станујеш, а у аду си смрт згазио...“ (Исто, 72).

(...) „Поробио си ад не искушаван од њега.“ (Исто, 74).

(...) Ти засја на крсту, јер хтеде да вратиш живот Адаму. Зато говораше анђелима: „ Радујте се са мном, јер се нађе изгубљена драхма“. (Тропар, исто).

(...) „Неће више моћи смрт имати снаге да држи људе јер Христос сиђе и сатире и руши њене силе. Везива се ад, а пророци се сложно радују. Стаде Спас, говоре, пред оне који су у вери: изиђите верни у васкрсење.“ (Кондак, глас седми, исто, 90).

„Твоје васкрсење из мртвих славом славимо Христе. Њиме Ти ослободи Адамово племе од мучења адскога, и као Бог дарова свету живот вечни и велику милост.“ (На Господи викнух..., глас осми, 96).

„Ти се на крст попе Исусе, сишавши с небеса; Ти дође у смрт, животе бесмртни. Људима у тами Ти си светлост истинита, онима који падоше Ти си васкрсење свију...“, Стихире на стихове, исто, 97).

(...) „славимо Христа, који васкрсе из мртвих јер Он, примивши душу и тело, страдањем их растави једно од другога. И пречиста душа сиђе у ад и пороби га, а у гробу не виде трулежи свето тело избавитеља душа наших.“ (Исто, 97).

„У псалмима и песмама славом славимо васкрсење Твоје из мртвих. Њиме нас ослободи од мучења адскога...“ (Исто).

(...) „милосрдни, погребење примио си тродневно да нас ослободиш од страдања...“ (Тропар, 98).

„Када Ти васкрсе из гроба, Ти пробуди умрле. Ти васкрсе и Адама, а Ева игра о Твојем васкрсењу. Крајеви света светкују твоје устајање из мртвих, многомилостиви.“ (Кондак, исто, 103).

„Почуј Адаме, и весели се с Евом, јер онај који вас раније обоје обнажи и преваром узе за заробљенике, крстом је Христовим уништен.“ (На Литургији Блажена, исто, 104).

У молитвама најстаријег Погребног чина

Упокојени или усопши хришћани као слуге Божје све до свеопштег васкрсења из мртвих потребују спомен, уснуће, олакшање, упокојење и опроштај грехова, или вољних и невољних сагрешења; тј. да буду упокојени у наручју Авраама, Исака и Јакова, чиме и прибројани хору изабраних у Царству Небеском; да нађу благодат и милост у Дану, те да им се пошаље свети Анђео мира, који ће их и водити; да беспрекорни и неосуђени предстану страшном Престолу Христовом, и нађу милост и опроштење грехова; да их Господ Бог, примивши дух њихов, настани у месту светлом, у месту свежине и чистоте, где Праведници почивају, одакле је одбегао сваки бол, туга и уздисање, и да их избави од сваке жалости због грехова учињених речју или делом или мишљу. Јер коначно, Христос Бог наш живот је и покој свих уснулих; Његово Лице је и обасјавајућа светлост.

Владика је Бог духова и свакога тела, који уместо клонулости духа даје умањење славе. Он настањује тамо где су сви Свети Његови, у месту светлом, у земљи одмора и свежине, односно крепости и благочешћа, одакле је одбегао сваки бол, туга и уздисање. Уместо смрти ту је метастасис или престављење душе, уместо магле нерасположења тамо је просветљење нествореном светлошћу.

Почивши треба да нађе велики одмор и буде премештен у живот. Господ напаса, ничег не лишава, на месту зеленила настањује, на водама одмора отхрањује, душу опоравља. Одводи на стазу правде (...) Ако би се и пошло посред сенке смрти, не би било бојазни од зла, јер је Он са (усопшим); милост Његова је пратиља свих дана живота (усопшега), због чега и настамба у Дому Господњем за дане и дане (в.: Пс. 22) блаженог упокојења; тојест, части и одмора до васкрсења, и убрајања у Књигу живих.

Престављеном се измољава место или насеље у Христу свих радујућих се, еда би он прослављао Његово божанство; еда би Христос призвао к себи његов дух и уврстио га у обитељ до васкрсења; еда би душа његова била избављена од непријатељске силе; еда би била настањена у месту светлом, у Земљи живих и земљи светлости, одакле су одбегли сваки бол, туга и уздисање; еда би му грехови били опроштени и он био сачуван у благодати Божјој.

Једнако, долази час, и већ је настао, када ће сви-сви мртви, који су у гробовима, чути глас Сина Божјега, и чувши га оживети; и то: добродетељни ради изласка у васкрсење живота, а злодетељни ради изласка у васкрсење суда (в.: Јован, 5, 25-30). (В.: Велики Молитвослов – Велики Требник, Манастир Ћелије 2011, 394-404).

Из молитве Манасије цара Јудиног

Молитвена простернација пак за избављење од вечних мука, ова је: (...) И сада преклањам колена срца свога, тражећи од Тебе благости: Сагреших, Господе, сагреших, и знам моја безакоња. Но иштем молећи се: Опрости ми Господе, опрости ми, и немој ме погубити због безакоња мојих, нити ћеш довека задржати у гневу зла моја, нити ме осудити на дубине земље. Јер Боже, Ти си Бог кајућих се, и на мени ћеш пројавити сву Твоју доброту, јер ћеш ме спасити као недостојнога, по великој милости Твојој, и ја ћу Те хвалити свагда и у свим данима живота свога. (В.: Велико Повечерје).

Део III

(Енд-нота):

*Спор о Софији

Протојереј Сергије Булгаков најпре је био руски економиста, па религијски философ немачке идеалистичке оријентације у спрези са западном мистиком. Затим правник, па опет експерт за политичку економију (докторат Марксизам и земљорадња), теолог који је „изнашао“ божанску Софију као „четврту божанску ипостас.“ Он је због тога, али и због других застрањења, наводних „теологуменона“, био окривљен од стране своје Цркве Московске Патријаршије (и Сергија, Митрополита задуженог заједно са Владимиром Николајевичем Лоским. Требало је да они заједно поднесу Патријаршији Доклад или Извештај-Реферат. Тај Доклад: „Спор о Софии“ (1935), Владимир Лоски је сачинио на 76 страна текста са Примедбама, и то на све јеретичествујушче мисли и речи Булгакова, „руског Оригена“, „ великог ума (духа), али гордог“. Присетимо се и те чињенице да је Булгаков и Светим Оцима и богословима Цркве прилазио са дозом омаловажавања. На та гледишта, на његове прекоре и кварења црквене догматске дидаскалије хетеродоксијама, па и самим гностицизмом, ми наилазимо у његовим сржним мислима: Невечерња Светлост, у трилогијама – малој: Јаковљева Лествица, Друг Жениха и Неопалива Купина, и у великој о Богочoвечaнству: – Агнец Божји, Утешитељ и Невеста Агнеца, ...). Зато је поштеније када неки богослов чита његове текстове упорно и пажљиво, иако са муком... неголи да га попут неких смутљиваца из наше средине паушално ките због његовог „фундаменталног богословског доприноса“. И опет, да га промовишу у „најзначајнијег православног, васељенског теолога“). Нас пак у овом тренутку ништа не кошта да евентуалним и добронамерним читаоцима овог нашег целокупног текста представимо окосницу Доклада или Реферата Митрополита (Патријарха) Сергија, односно Владимира Лоског.

*

Ако је неком читаоцу дакле стало до оригиналног текста овог Доклада или Реферата на руском језику, ми му га стављамо на увид, и то и две верзије: у оригиналу, и у преводу на српски језик:

 

III. СУЖДЕНИЕ М. СЕРГИЯ ОБ УЧЕНИИ ПРОТ. C. БУЛГАКОВА

И ПОСТАНОВЛЕНИЕ ПАТРИАРХИИ

Смешение личности и природы – основное догматическое заблуждение о. C. Булгакова. Эта тема проходит через весь разбор его доктрины м. Сергием, важнейшие пункты которого мы рассмотрели в этой книге. Кратко повторяя все сказанное, можно установить следующие моменты смешения личности и природы.

Учение о Божественной природе как личном начале, «Софии» (§§4,5); смешение Лиц Св. Троицы с природными свойствами или энергиями (§6); перенесение свойств тварной природы (мужеское и женское начала) на Божественные Ипостаси (§7); смешение личности и природы в понятии «образа», превращающее человека в «ипостась тварной Софии», духовного главу всей твари (§8); смешение личности человека с человеческим духом (§9) и следующее отсюда поглощение личности софийно-природным процессом, уничтожающим свободу (§10); замена Промысла, предполагающего нравственно-волевое отношение личностей, природно-софийным «детерминизмом», приводящая к учению о Божественной необходимости Боговоплощения (§11); восприятие зла как коренящегося в несовершенстве самой тварной природы, а не в свободном самоопределении личности, приводящее к перенесению ответственности за падение творений на Самого Творца (§12); смешение искупления природы подвигом Христовым с конечной целью обожения личностей благодатью Св. Духа и следующее отсюда восприятие нашего спасения как космического «Богочеловеческого» процесса (§§13,14,16); смешение Логоса с человеческим духом во Христе, приводящее к смешанному природно-личному началу «Богочеловечества» (§15) и отсюда к природному, а не нравственно-волевому пониманию кенозиса (§17), к перенесению Гефсиманских борений и «духовной смерти» на Само Божество Сына (§18) и к утверждению участия в страданиях – Христовых всей Св. Троицы (§19); и наконец, смешение Христа, Главы Церкви, с Церковью, в понятии «Богочеловечества», упраздняющее всякую экклезиологию, возможную лишь при ясном различении между личностью и природой (§20).

Таково догматическое содержание доклада м. Сергия. Но первейшая цель епископов Церкви не в отвлеченной богословской критике, а в обнаружении духовного вреда, проистекающего из всякого ложного учения. К определению этого вреда и переходит м. Сергий в своем заключении, после указания на нецерковность (§2) и гностический характер (§3) богословствования о. С. Булгакова. Резюмируя свою мысль, м. Сергий так определяет духовную опасность в учении о. Сергия Булгакова:

1) давая мысль о возможности ответственность за падение перенести на Творца, это учение понижает в человеке сознание греховности, т. Е. Колеблет самое основание духовной жизни;

2) представляя же человеческое спасение в виде некоего мирового Божественного процесса в тварной природе, и в частности в человеке, оно открывает дверь и прямым искажениям этой жизни.

Что же отвечает на это в заключении своей «Докладной Записки» о. С. Булгаков? Он пишет: «Мое учение никогда не содержало и не содержит». . . Всякий ожидает, что он не учит о перенесении ответственности за грех на Творца и что он не представлял никогда человеческого спасения в виде мирового Божественного процесса в тварном мире,– или, что он учит так, но не видит, чтобы тем колебалось христианское учение и духовная жизнь;– или, наконец, что, допуская и духовный вред, он не считает нужным считаться с последствиями.

Кратко говоря, всякий ожидает, что он так или иначе по существу ответит на обличение своего учения. . . Но о. С. Булгаков пишет: «Мое учение никогда не содержало и не содержит четвертой ипостаси во Св. Троице, но касается преимущественно отношения Бога и мира». . . (с. 52)

Прочтя такой ответ о. С. Булгакова и не сверив его с текстом м. Сергия, что выведет читатель? О. Сергию приписывают учение о четвертой ипостаси, а он сам пишет, что так не учит!

Постановление Указа Московской Патриархии, основанное на докладе м. Сергия, 1) признает произвольное, софианское истолкование, искажающее Православные догматы и «в возможных из него выводах могущее быть даже и опасным для духовной жизни» – учением чуждым. Святой Православной Христовой Церкви; 2) предостерегает всех последовавших ему, призывая к исправлению допущенных ошибок, и 3) откладывает всякое определение о самом прот. С. Н. Булгакове «как состоящем вне общения с Православной Церковью Московского Патриархата» до его возвращения к единству с Русской Церковью, обусловливая, однако, его принятие письменным отказом от софианского истолкования христианства и от следующих отсюда ложных выводов, а также письменным же обещанием неизменной верности учению Церкви.

О. С. Булгаков признает приговор Патриархии «нереальным, беспредметным и неисполнимым» (с. 49). Требование отказа от софианского истолкования догматов веры «представлено не в виде определений догматических, как это делается в случаях подобного производства, но в форме, делающей его неисполнимым по неопределенности своей: как я могу отречься от своего богословия, включающего все православные догматы, и, кроме того, еще и От неведомых других ошибок? Каких? Когда? В чем?» Здесь неожиданно проявляется у о. С. Булгакова канцелярски-формальное отношение к Церкви, противоречащее всему предыдущему: протестуя против «преждевременного (?) суда» над своим учением, он одновременно возмущается отсутствием окончательных «догматических определений», т. Е. , по-видимому, анафематизм по поводу его доктрины. Не называется ли это, быть plus papiste que le Pape meme? Но Московская Патриархия более терпелива и последовательна в своих действиях: письменный Отказ от софианской системы – условное требование («в будущем, в случае возникновения дела о принятии прот. Булгакова в общение, поставить условием такого принятия, а равно и разрешения священнодействий, письменный отказ» и т. Д. ). Указ имеет целью, прежде всего, предостережение православных от опасностей нового учения и ограничивается пока лишь его общей характеристикой. Как мы видели, догматические определения уже содержатся iroplicite в докладе м. Сергия. Развернуть их в ряд вероучитедьных пунктов дело, может быть, ближайшего будущего при дальнейшем развитии «софианских споров».

Далее о. С. Булгаков изъявляет готовность немедленно дать заверение в неизменной верности Православной Церкви, но решительно отказывается отречься от своей софиологии, которая «отнюдь не относится к самому содержанию догматов (?!), но лишь к их богословской интерпретации»; как «теологуменон» она имеет право на существование в Церкви. Нам незачем повторять всего содержания настоящей книги, чтобы доказывать несовместимость софианства о. С. Булгакова с догматами Церкви. Да и помимо этого, дело не в формальной верности догматам, утвержденным Соборами. Несторианство и монофизитство были согласны во всем с буквой православного Символа веры, утвержденного Соборами, однако никому из православных V века не приходило в голову признать их только за «теологумены», за допустимые в Церкви «мнения» о смысле основных догматов веры и восставать на этом основании против их осуждения.

Если о. С. Булгаков сам признает свое учение только «теологуменом», почему он так восстает против критики этой «личной интерпретации»? Если же для него его софиология – подлинное выражение учения Церкви, почему он в своей «Докладной Записке» не отвечает на критику м. Сергия прямым и безбоязненным исповеданием своих учений пред лицом Церкви, а старается их всячески затушевать? Почему он не ищет суда Церкви, не требует этого суда, не обращается ко всем иерархам вселенной, если его учение – православная Истина? Или он сомневается в этом и, желая все же сохранить свою систему, свое личное достояние, ищет поддержки «общественного мнения», которое так легко склонить на свою сторону? В этом ли цель его «Докладной Записки»? Нам было тяжело отмечать всякий раз эти ее черты. Мы не берем на себя права судить о. С. Булгакова. Нестерпимо трудно отказаться от «труда всей своей жизни». Но Истина выше не только труда всей жизни, но и труда жизни всего человечества, всех борений, мучительных исканий, слез и крови человеческой истории. Она одна может «сделать нас свободными» от рабства этому труду: Когда о. Сергий Булгаков пришел к стенам Церкви, не отрекся ли он без колебания от труда, превышающего не одну жизнь, – от 500-летнего труда гуманизма с его трагической судьбой? «Вы шли хорошо; кто остановил вас, чтобы вы не покорялись Истине?» (Гал. 5:7). Пусть не говорит о. Сергий Булгаков, что теперь перед ним «и догматически закрываются двери Матери Церкви». Двери эти всегда открыты для всех. Закрыть их может только горделивое упорство его большого, но ослепленного ума.

ЗАКЛЮЧЕНИЕ

О. С. Булгаков заканчивает свое изложение словами ап. Павла, «благовестника христианской свободы», которые хочет взять для себя в руководство: «Итак, стойте в свободе, которую даровал нам Христос, и не подвергайтесь опять игу рабства» (Гал. 5:1).

Неужели христианская свобода состоит в упорстве в своем «мнении»? Не является ли она, прежде сего, свободой от «своего», даже от «своей» природы, «своей» воли? И что он имеет в виду под «игом рабства»? Не легкое ли иго Христово, освобождающее нас в Церкви от пленения «стихиями мира сего», призраками и самообманами? Не говорит ли дальше тот же Апостол: «к свободе призваны вы, братия, только бы свобода ваша не была поводом к угождению плоти» (5:13), т. Е. В данном случае к не отрешенному, природно-человеческому богомыслию, «это преданию человеческому, по стихиям мира, а не по Христу» (Кол. 2:8).

Сын Церкви не раб своей природы, не пленник своей воли, не узник философской системы – плода своего собственного творчества. «К свободе призваны мы», хотя и труден крестный путь самоотрешения, ведущий к этой благодатной свободе. Но «все можем во укрепляющем нас Господе Иисусе», Его же Имя да укажет отцу Сергию Булгакову путь, которым ему следовать. (https://azbyka.ru/otechnik/Vladimir_Losskij/spor-o-sofii/).

**

III. МИШЉЕЊЕ МИТРОПОЛИТА СЕРГИЈА

О УЧЕЊУ ПРОТОЈЕРЕЈА СЕРГИЈА БУЛГАКОВА

И ОДЛУКА ПАТРИЈАРШИЈЕ

Бркање личности и природе је основна догматска заблуда оца Сергија Булгакова. Та тема је присутна кроз читаву анализу његове доктрине коју је извршио митрополит Сергије, а чије смо најважније тачке размотрили у овој књизи. Укратко понављајући све што је речено, могу се констатовати следећи моменти бркања личности и природе.

Учење о Божанској природи као личном начелу, „Софији (§§4,5); бркање Лица Свете Тројице и природних својстава или енергија; преношење својстава тварне природе (мушко и женско начело) на Божанске Ипостаси (§7); бркање личности и природе у појму „образ“, које претвара човека у „ипостас тварне Софије“, духовну главу све твари (§8); бркање човекове личности и човечјег духа (§9) и из тога проистичуће гутање личности софијско-природним процесом који уништава слободу (§10); замена Промисла, чији је предуслов морално-вољни однос личности, природно-софијским „детерминизмом“ што доводи до учења о Божанској неопходности Оваплоћења Бога (§11); доживљај зла као потичућег од несавршенства саме тварне природе, а не од слободног самоодређења личности, који доводи до преношења одговорности за пад створењā на Самог Творца (§12); бркање искупљења природе подвигом Христовим и крајњег циља обожења личности благодаћу Светога Духа и из тога проистичући доживљај нашег спасења као космичког „Богочовечанског“ процеса (§§13,14,16); бркање Логоса и човечанског духа у Христу које доводи до мешовитог природно-личног начела „Богочовештва“ (§15) и услед тога до природног, а не морално-вољног поимања кенозиса (§17), до преношења Гетсиманских борби и „духовне смрти“ на Само Божанство Сина (§18) и до учешћа у страдањима Христовим све Свете Тројице (§19); и најзад, бркање Христа, Главе Цркве, са Црквом, у појму „Богочовештво“, бркање које укида сваку еклисиологију, могућу само при прављењу јасне разлике између личности и природе (§20).

Такав је догматски садржај реферата митрополита Сергија. Али најважнији циљ епископā Цркве није апстрактна богословска критика, већ откривање духовне штете која проистиче из сваког лажног учења. Управо на одређивање те штете и прелази митрополит Сергије у свом закључку, после указивања на нецрквеност (§2) и гностички карактер (§3) богословствовања оца Сергија Булгакова. Резимирајући своје мишљење, митрополит Сергије овако одређује духовну опасност у учењу оца Сергија Булгакова:

1) дајући мишљење о могућности преношења одговорности за пад на Творца, то учење смањује у човеку свест о греховности, то јест уздрмава сам темељ духовног живота;

2) а представљајући људско спасење као неки светски Божански процес у тварној природи и, конкретно, у човеку, оно отвара врата и правим извитоперавањима тог живота.

А шта на то на крају своје „Представке“ одговара отац Сергије Булгаков? Он пише: „Моје учење никада није садржавало и не садржи“... Свако очекује да он не учи о преношењу одговорности за грех на Творца и да он никада није представљао људско спасење као светски Божански процес у тварном свету,

- или да он учи тако, али не види да се тиме уздрмава хришћанско учење и духовни живот;

- или, напослетку, да допуштајући могућност духовне штете, он сматра да није неопходно да води рачуна о последицама.

Укратко речено, свако очекује да ће он на овај или онај начин суштински одговорити на разобличавање свог учења... Али отац Сергије Булгаков пише: „Моје учење никада није садржавало и не садржи четврту ипостас у Светој Тројици, него се тиче првенствено односа Бога и света“... (стр. 52)

Шта ће читалац закључити прочитавши такав одговор оца Сергија Булгакова и не упоредивши га са текстом митрополита Сергија? Оцу Сергију приписују учење о четвртој ипостаси, а он сам пише да тако не учи!

У одлуци Указа Московске Патријаршије, заснованој на реферату митрополита Сергија, 1) констатује се да је произвољно, софијанско тумачење које извитоперава Православне догмате и „које у могућим закључцима из њега може бити чак и опасно за духовни живот“– учење туђе Светој Православној Христовој Цркви; 2) упозоравају се сви који су кренули за њим и позивају се на исправљање начињених грешака и 3) одлаже се свако решење о самом протојереју С. Н. Булгакову „као будућем (бивствујућем – н.н.) изван општења са Православном Црквом Московске Патријаршије“ до његовог повратка јединству са Руском Црквом, при чему се, међутим, његово примање условљава писменим одрицањем од софијанског тумачења хришћанства и од лажних закључака који из тога проистичу, као и такође писменим обећањем постојане верности учењу Цркве.

Отац Сергије Булгаков пресуду Патријаршије сматра „нереалном, беспредметном и неиспуњивом“ (стр. 49). Захтевање одрицања од софијанског тумачења догматā вере „није изнето у виду догматских одређења, како се то чини у случајевима таквог поступања, него у облику који га чини неиспуњивим због своје неодређености: како могу да се одрекнем свог богословља које обухвата све православне догмате и, сем тога, још и непознатих других грешака? Којих? Када? У чему?“ Овде се неочекивано код оца Сергија Булгакова испољава канцеларијско-формални однос према Цркви који противречи свему претходном: протестујући против „превременог (?) суђења“ свом учењу, он се истовремено гневи због одсуства коначних „догматских одређења“, то јест, по свој прилици, анатемизама поводом његове доктрине. Не зове ли се то бити plus papiste que le Pape meme (већим папистом од самог Папе)? Али Московска Патријаршија је стрпљивија и доследнија у својим радњама: писмено Одрицање од софијанског система је условни захтев („убудуће, уколико се појави предмет о примању протојереја Булгакова у општење, поставити као услов за такво примање, као и за допуштање свештенодејстава, писмено одрицање“ итд.). Циљ указа је, пре свега, упозоравање православних на опасности новог учења и он се за сада ограничава само на опште карактерисање. Као што смо видели, догматска одређења се већ садрже iroplicite (непристрасно и без цепидлачења – н. н.) у реферату митрополита Сергија. Можда ће она бити развијена у низ догматских тачака у најскорије време уз даљи развој „софијанских спорова“.

Даље отац Сергије Булгаков изражава спремност да одмах искаже уверавање у постојану верност Православној Цркви, али одлучно одбија да се одрекне своје софиологије која „се нипошто не односи на сам садржај догматā (?!), него само на њихову богословску интерпретацију“; као „теологуменон“ она има право на постојање у Цркви. Нема потребе да понављамо сав садржај ове књиге да бисмо доказивали неспојивост софијанства оца Сергија Булгакова и догматā Цркве. А и поред тога, ствар није у формалној верности догматима које су утврдили Сабори. Несторијанство и монофизитство су били сагласни у свему са формом православног Символа вере који су утврдили Сабори, али никоме од православних из V века није падало на памет да их сматра само „теологуменима“, у Цркви допустивим „мишљењима“ о смислу основних догмата вере и да из тог разлога устаје против њихове осуде.

Ако отац Сергије Булгаков и сам сматра своје учење само „теологуменом“, зашто тако устаје против критике ове „личне интерпретације“? И ако је за њега његова софиологија истински израз учења Цркве, зашто у својој „Представци“ не одговара на критику митрополита Сергија директним и неустрашивим исповедањем својих учења пред лицем Цркве, него се труди да их на све начине забашури? Зашто он не тражи суд Цркве, не захтева тај суд, не обраћа се свим јерарсима васељене, ако је његово учење православна Истина? Или он сумња у то и желећи да ипак сачува свој систем, своју личну својину, тражи подршку „јавног мњења“, које је тако лако придобити на своју страну? Је ли то циљ његове „Представке“? Тешко нам је било да сваки пут указујемо на те њене црте. Не дајемо себи право да судимо оцу Сергију Булгакову. Неподношљиво је тешко одрећи се „дела целог свог живота“. Али Истина је изнад не само дела целог живота, него и дела живота целог човечанства, свих борби, мучних трагања, суза и крви људске историје. Само она може „да нас учини слободнима“ од робовања том делу: када је отац Сергије Булгаков дошао до зидина Цркве, није ли се без колебања одрекао дела које надилази не један живот – петстогодишњег дела хуманизма са његовом трагичном судбином? „Трчасте добро! Ко вас спријечи да се не покоравате истини?“ (Гал. 5, 7). Нека не говори отац Сергије Булгаков да се сада пред њим „и догматски затварају врата Мајке Цркве“. Та врата су увек отворена за све. Може да их затвори само горда упорност његовог великог, али заслепљеног ума.

ЗАКЉУЧАК

Отац Сергије Булагков завршава своје излагање речима апостола Павла, „благовесника хришћанске слободе“, којима жели да се руководи: „Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити“ (Гал. 5, 1).

Зар се хришћанска слобода састоји у упорности у свом „мишљењу“? Није ли она, пре свега, слобода од „свог“, чак од „своје“ природе, „своје“ воље? И шта он има у виду под „јармом ропства“? Није ли лак јарам Христов који нас ослобађа у Цркви од поробљавања „науком овога света“, привидима и самообманама? Не говори ли даље тај исти Апостол: „Јер сте ви, браћо, на слободу позвани; само не слободу за угађање тијелу“ (Гал. 5, 13), то јест у датом случају за неослобођено, природно-људско богомислије, „по предању људском, по науци свијета, а не по Христу“ (Кол. 2, 8).

Син Цркве није роб своје природе, није заробљеник своје воље, није сужањ философског система – плода свог сопственог стваралаштва. „Јер смо на слободу позвани“, премда је и тежак крсни пут самозаборава који води ка тој благодатној слободи. Али „све можемо у Христу који нам моћ даје“, и Његово Име нека покаже оцу Сергију Булгакову пут којим треба да иде.      

(Превела са руског језика Снежана Јелесијевић, доцент Филолошког факултета у Београду).

 

***

Митрополита Сергија Закључак горњег текста: Расуђивање о учењу протојереја Сергија Булгакова и одлука Патријаршије, дословце је применљив и на следеће екипно или клановско саопштење: Intelektualci u politici – Vladika Grigorije, Postoji li u crkvi prostor za slobodu naučnog istraživanja i govora?, у Nedeljnik 01.12 2022, četvrtak, стр. 3/5-5/5.

Наиме, овај Закључак двојице руских богослова подједнако се односи на нека места овог екипног или клановског, у целини гледано по садржини, ипак оскудног саопштења; а тек по његовом клеветничком закључку! Било како било, Митрополит Сергије и Владимир Лоски дају потпуни одговор на несувисло питање у начелу, те тако и на питање овог екипног или клановског, понављамо, оскудног и клеветничког саопштења.

Једнако тако, часна двојица православних богослова, митрополит Сергије и Владимир Лоски, пружају руку помоћи свакоме ко би се нашао у невољи са богословљем. Они је дакле пружају и онима који су због јересиословља и демонословља у својој Цркви, те клеветања своје Цркве, и наравно Светога Саве, завереништава и кривотворења у њој и у њеном богословљу – дошли у опасност да изгубе душу! У томе се досад огледао сав њихов, паклени, проблем!

Да бисмо слободномислећим члановима клана, или „књижевног клуба“ ублажили отеклине и ране од непрестане употребе „франачке смокве – бодље помешане са коштицама“, поновимо у Закључку Реферата двојице богословских великана мало пре речено: „Зар се хришћанска слобода састоји у упорности у свом „мишљењу“? (...) Син Цркве није роб своје природе, није заробљеник своје воље, није сужањ философског система – плода свог сопственог стваралаштва. „Јер смо на слободу позвани“, премда је и тежак крсни пут самозаборава који води ка тој благодатној слободи.“  

*

Наш осврт на спор о Софији

 

О мисли Сергија Булгакова – и о његовој православности (у којој то уопште мери?), у Србији, па и шире, данас се може разговарати са професорима: оцем Димитријем Калезићем (докторат о Руској философији свејединства (в. стр.: 28-32) – Антропологија философије свејединства и Библије,1983), Здравком Пеном (докторат:Ἡ Σοφία τοῦ Θεοῦ κατά τήν πατερική παράδοση καί τά Ρωσικά θεολογικά ρεύματα 19. Καί 20. Αἰώνα – Премудрост Божија по светим оцима и руска теолошка струјања 19. и 20. века), Богданом Лубардићем (студија о Сергију Булгакову у Хришћанској философији: Између Софије и софиологије) и епископом новосадским Иринејем Буловићем.

Што се наше личне импресије о Булгаковљевој Софији тиче, она ће се односити на њену ликовну представу. На релацији Париз-Охрид среће се сликарска представа устоличеног анонимуса, без ореола и без ознака, што би скупа требало да нас упути на Христа, и то разбоженог. У представљању Софије дакле, стигло се дотле да се самој Светој Тројици придодаје она-Софија, као сама четврта ипостас. Ова сликарска представа по Булгаковљевој замисли, јесте нешто што се на Институту Светога Сергија у Паризу иначе сматра реликвијом, а што се иначе крије од погледа већине православних верника. Но она има свој пандан и у представи устоличене и крунисане Софије Охридске. Ову Охридску Софију пак наткриљује сами изображени Христос! Међутим, обе оне, и целивајућа икона у храму Свете Софије у Охриду, и Париска у храму Сан Серж, подједнако су нетачно изображење Христа као једне и јединствене оваплоћене Софије! Обе поменуте представе напросто не одмичу од једног анти-христолошког и лазаренског сликарског експеримента са приметнијом експресивношћу!

Ако се Божанска Софија представља оваплоћеном, онда она не може бити и остати анонимном! Она само и једино може бити иконизовани библијски Оваплоћени Христос! У Паризу пак и у Охриду не видимо да је то био случај!!! А није ни могао бити другачији када је на њима и у главама сликара дошло до мешања личности и природе. Наравно, под утицајем – наводног „теологуменона“ – а оно ипак „догмата“ С. Булгакова.

У ком то дакле ширем философском грму лежи зец, питање је сад? Грм је монистичка философија универзума, а зечеви су самозвани софиолози. На њих опет, да тако софиологизују, поделовало је оптимистичко хегелијанство. (В.: Ј. Мајендорф, Хришћанско Јеванђеље и друштвена одговорност, у: Рим, Константинопољ, Москва, Интерклима-графика, Себастијан Прес, 2008, 237).

**

Што се пак епископа новосадског и бачког, проф. др Иринеја Буловића тиче, ми ћемо га радо цитирати по питању места свештеника Сергија Булгакова у Православној Цркви, као што смо учинили и за потребу саме ове теме. Преосвећени епископ бачки др Иринеј дакле, каже:

„Сасвим посебно, и у неку руку средишње место, између „неопаламита“ и оних међу нама који мање или више још увек богословствују схоластички, заузима отац Сергије Булгаков, као главни представник „софијанизма“ односно „софиологије“ у руском православном богословљу и философији нашега времена. У овом очито гностичком софиолошком систему Булгаков посматра божанску енергију, или по њему, божанску Премудрост (тј. Софију) на другачији начин и противречно: некад је поистовећује са суштином Божјом, попут томиста, варлаамита и наших схоластика (види његово дело Купина неопалимаја, Paris 1927, стр: 246: „Премудрост (Σοφία) је једини живот, једина суштина, једини садржај живота целокупне Пресвете Тројице...“, а понекад разликује енергију или Премудрост од непознате суштине Божје (види нав. д., стр. 249-250). Уопштено говорећи, систем софиологије Булгакова поседује оригиналност и одважност, што и јесте његова „ахилова пета“ (јер бити оригиналан више приличи јеретицима, док је православном богословљу својствено да следи Предање и свете Оце, односно веру Католичанске Цркве), али поседује и многа нејасна и недоследна места. У грубим цртама речено, Булгаков „сабира“ Божје енергије у једну, односно у божанску Премудрост, коју разликује, али не увек и не јасно и доследно, од суштине Божје, сматрајући час да се таква његова софиологија отприлике подудара са светоотачким православним учењем о божанској енергији (види нав. д., стр. 254-255, фусн.), а час да се разликује од њега (види исто, стр. 288). Најоштрију критику „софијанског“ система Булгакова, са становишта класичне светоотачке православне мисли, упутили су Владимир Лоски (својом књигом Спор о Софии, Paris 1936.), тадашњи патријарх московски Сергије Страгородски ... („указом“ из 1935.) и, са једнаком богословском силином чувени архиепископ Серафим Соболев (Новое учение о Софии, Софија 1935.), а касније и В. Зењковски (...), који у својој књизи Основи хришћанске философије, II, Frankfurt am Mein 1964, стр. 50-54, софиологији Булгакова и осталих „софијаниста“ супротставља православно (тј. „паламитско“) учење о суштини и енергији као једином исправном схватању односа између Бога и света ...“ (Видети: Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић), у: Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, Беседа – Матица Српска, Нови Сад 2019, стр. 103-104).

Поговор

И Земља, и Небеса и Преисподња имају Христа за своју тежу и одгонетку. Ако је Земља простор – бити или не бити за Христа, Небеса – бити са Христом, а Преисподња – бити без Христа, онда је сва трагика Преисподње или Пакла – немати Христа и не бити са Њим! Не дакле као првенствено – мучити се тамо, или чак допасти друге смрти! Сав благослов нашега постојања изједначује се са Христом, а сва трагика постојања и непостојања опет, изједначује се са одсуством Христа! 

Господња Пасха је превођење од смрти к животу и од земље к небесима (из Пасхалног Канона).

Владика је опленио Ад, подигао сужње љуто држане у њему и засијао нам из њега као из чертога (Из стиха осме песме и четврте пасхалне стихире Пасхалног Канона).

Куда да одем од духа твога? Куда да утекнем од присуства твога? Ако се усмерим на небо, Ти си тамо. Ако се спустим у шеол, и тамо си. (Пс. 138/9, 7-8).

(...) свакоме је од нас дана благодат по мери дара Христовога (...) На висину узлазећи, одведе сужње, даде даре људима. Оно „узиђе“ – шта друго значи доли то да и сиђе у најдоња места земље? Који сиђе, исти је онај који и узађе више свију небеса да испуни све. (Ефесцима 4, 7-11).

(...) да у страху и љубави (...) вршим заповести Христове, и да избегнем огањ неиздрживи (...) (Минеј Новембар, дан 15, Слава и ниње, Богородичан, глас 4, стр. 234).

И Анђеле, који нису чували своје достојанство него су оставили своје пребивалиште, сачувао је за суд великога Дана, оковане у мраку вечним оковима (...) (Јуда 6).

Чеда, чувајте себе од идолских приноса! (1. Јн 5, 21).

Гле, име Господа издалека долази, гнев његов гори, јарост се повећава, усне су му пуне љутине, језик му је као огањ који прождире. (Ис. 30, 27).

Избави ме од кривице за крв, Боже, Боже спасења мога, да језик мој кличе правди Твојој. (Пс. 50, 16).

 

          У Крушевцу

22/9 новембар 2022. лета Господњег  

Епископ крушевачки Давид












ЕПИСКОП КРУШЕВАЧКИ ГОСПОДИН ДР ДАВИД (ПЕРОВИЋ)




ПОМОЗИМО ИЗГРАДЊУ ЦРКВЕ СВЕТОГ КНЕЗА ЛАЗАРА










...