Епископ крушевачки Давид: Слово о Светосављу и Православљу

 

Универзитет у Београду

Православни богословски факултет

 

Давид Перовић

Слово о Светосављу и Православљу

   

Светосавље као живети по Јеванђељу у Православној Цркви у Српском хришћанском народу  и од стране хришћанског Српског народа јесте најсажетији унутрашњи или помесни одговор на питање шта је оно у својој основи.

Да ли је тај одговор тачан?

Да ли је то поистовећење и поређење умесно или неумесно?

Да ли Светосавље у потпуности исцрпљује Православље?

И опет, да ли је Светосавље догмат или теологуменон, или само одлика хришћанског духовног етоса Српског народа као члана и припадника свеколиког лаоса Божјег?

Коначно, да ли је Светосавље само локалног или је оно и саборног карактера унутар Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве?!

То су неколика полазишта код изналажења умесних питања у вези са quidditas-­ом (штаством), или суштином Светосавља. Њих дотичући ми започињемо своју разраду теме о светосавском штаству.

Да би Православље било појмљиво и применљиво, да би се оно разоткривало и од свихбило прихватљиво, неопходна је жива и отворена, гипка и уравнотежена црквеност. Само та и таква црквеност је затим кадра и да прожме и хришћански реализам, и надреализам; оба у највишем степену сучељавана и међусобно прожимана у историјско-есхатолошкој драми нашега спасења.

Следећа напомена односила би се на веру и неустрашивост, без којих није могуће достојно учествовати у драми спасења. На Светосавље треба итекако гледати из равни црквено-помесног богословља, као што се на њега гледа и из равни црквено-саборног богословља.

Зато ми и заузимамо одговарајуће углове гледања на Светосавље, имајући при том на уму сву његову условљеност Православљем.

*

Светосавље као јеванђелски живот и његово тумачење у духу

Православља хришћанске Цркве унутар Српског хришћанског народа и од стране хришћанског Српског народа у основи је најсажетији унутрашњи, или помесни одговор на питање: шта је Светосавље, и који је његов смисао?! Православље нам је увек било и дато, и задато. Самоме Светосављу Православље је од самог почетка такође било и остало: и дато и задато! Према томе, у мери у којој се Светосавље оправослављује, у истој се и хришћански Српски народ осветосављује; но опет и опет током свог истовременог, непрестаног оправослављивања!

На своме православном путу хришћански Српски народ је прошао и опет пролази и сав свој историјски пут! А он је изукрштан историјским путевима других народа, али и путевима њихових философија и теологија, уметности и наука, те према томе сам он на себи и у себи носи и показује утиснуте и све њихове трагове.

*

Замена Православља Светосављем и апсолутизација Светосавља од стране хришћана неукорењених у светом Предању било би показатељ псевдоморфозе етоса: како Православља, тако и Светосавља.

То би поближе значило: да Светосавље постаје сувишно када се намеће, неукусно када је еуфорично, непожељно када је несмотрено и извитоперено.

Док је поређење Светосавља са Православљем увек умесно, и увек пожељно када одише расуђивањем. А оно је опет неизбежно, и насушно када изграђује Цркву! Срећом Светосавље од самог свог почетка, упркос искушењима, управо то јесте и тако поступа!

*

Светосавље не исцрпљује Православље, већ обрнуто! Оно себе дугује Православљу, целокупно исходи из њега и њиме се оваплоћује.

Светосавље је још један од светодуховских плодова светога Предања који се пројавио унутар Српског хришћанског народа Божјег. Оно је још један од светодуховских догађаја синтезе црквеног правоверја и правоживља, увек стамено у свом корену. Његов је иначе садржитељ Српски хришћански народ Божји.

Покрет обнове и процвата црквеног живота у Српском народу, покрет који везујемо за светога Саву и за његове сатруднике и настављаче у Винограду Господњем, можемо слободно рећи, прерастао је у педесетнички свенародни хришћански покрет. У њему је свети Сава препознат као равноапостолни, просветитељски и учитељски лик који је просијао у свом Српском хришћанском народу, али и у народима с којима је лично ступао у црквене, и у духовне везе!

Охристовљујући се Јеванђељем и светим Тајнама, догматима, оросима и правилима Васељенских и Помесних сабора, богословљем, благочешћем и врлинама Отаца и свих Светих свети Сава и његови сатрудници и настављачи изазвали су у Српском хришћанском народу исту ону светодуховску радост у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви коју она сама иначе памти као још једну у низу својих педесетничких епоха.

Овде у конкретном смислу мислимо на радост епохе Нових Никејаца на челу са светим Василијем Великим, Архиепископом Кесарије Кападокијске;

на ту радост мислимо и у вези са епохом синова завета (b’nai Q’uama), или синова и кћери Цркве; иначе епохом хришћанског народног покрета у Сиријско-месопотамској Цркви у којој је свети Јефрем Сиријац био један од његових протагониста, и његово светило;

на исту радост мислимо у вези са епохом свете равноапостолне браће Кирила и Методија, просветитеља Словена, на челу са светим патријархом цариградским Фотијем Великим;

и опет на исту радост мислимо у вези са епохом исихастичких Сабора, на челу са светим архиепископом солунским Григоријем Паламом;

на ту радост мислимо и у поводу руске црквене мисије у Јапану, на челу са светим равноапостолним Николајем Касаткином, просветитељем Јапана, са светим Јованом Шангајским просветитељем Кине

Најзад, на исту радост мислимо када исту повежемо с епохом црквеног Богомољачког покрета у Српској Православној Цркви светосавској, на челу са светим епископом охридским и жичким Николајем Велимировићем. Тај покрет је био црквено чудо радости у Духу Светом; чудо које се догађало у Српској Цркви и у њеном народу у 20. веку. Ми данас не престајемо да гледамо на њега као на директан изданак и продужетак Светосавља ...

*

Светосавље дакле није ни догмат, ни теологуменон, него одличје црквености хришћанског етоса Српског народа као припадника Божјег лаоса!

*

Светосавље је и локалног, и саборног карактера. Оно је догађај светодуховског укључења хришћанског православног Српског народа у пуноћу живљења и постојања Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

*

Све оно што је у Српском народу било добро, свети Сава је препознавао као хришћанско. И све оно што је он у своме Отачаству био затекао као већ христијанизовано он је увелико уграђивао у своје виђење отачаственог Православља и Цркве свога народа. Зато ће свети Сава као првопрестолник Српске Цркве и духоносни учитељ у њој благодаћу Духа Светога раван једном апостолу порађати освештана духовна чеда у Отачаству своме. Тако ће се и светосавска Црква сабирати од стране припадника свих полова и сваког узраста, сваког занимања и свих сталежа Отачаства његова.

На концу рецимо да је Савино виђење отачаствене Цркве било целовито и свеобухватно. Наиме, било је потребно да сви чланови Српског народа једним умом и једним устима, једним срцем и једном душом узму учешћа у плодовима Домостроја спасења! Свети Сава је управо томе доприносио у највишој могућој мери. Том циљу ће непрекидно тежити и сви наследници и настављачи његовог богоугодног и равноапостолног дела у отачаственом Винограду Господњем. Плод те и такве свенародне делатности у Српској Цркви напослетку ће проузроковати на њеном хоризонту појаву самог нашег Светосавља, богословски осмишљеног! Светосавља успешног у унутрашњој црквеној мисији, као и дораслог за спољну црквену мисију.

Поновићемо мисао, и закључити наше Слово речју: да би Светосавље било и несхватљиво, и неприхватљиво ако не би било Велика проповед Српске Православне Цркве о правој вери. Наравно да је та проповед једносушна са проповеђу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве о њој истој: о правој вери.

   

 * Светосавска беседа изговорена на слави Православног богословског факултета у Београду 2009. године.