НАСЛОВНА ЕПИСКОП ПРЕДАВАЊА ЕПИСКОПА ДАВИДА ЕПАРХИЈА НАМЕСНИШТВА ВЕСТИ АРХИВА АДРЕСАР КОНТАКТ

МИЛОСАВ ЕГЕРИЋ протојереј ставрофор - 27. октобар 1951. године, Риђевштица - - 8. мај 2024. године, храм Успења Пресвете Богородице, манастир Љубостиња-



Блажен је човек који нађе мудрост,

и смртни који дозна разум(ност).

Спомен је праведнога с похвалама,

и благослов је Господњи на глави његовој.

(Приче Соломонове 3.13; 10.7,6)

Великани Божији не могу се сместити у велика и мала слова. Дела њихова не дају се описати речима. Њихово житије немогуће је до краја обухватити реченицама. Спомен о њима, извориште је непресушно. Сусрет и бивствовање са таквим Божијим угодницима снажи веру, буди наду, распламсава љубав. Таквог горостаса даде нам Бог.

У скромном покушају да изнесемо живот и дело оца Милосава, наше слово ћемо зидати на чврстим темељима богонадахнутих речи премудрог Соломона.

А био сам младић обдарен, душу стекох добру,

боље рећи као добар дођох у тело чисто.

А знао сам да (Премудрост) другачије не могу стећи,

ако ми је Бог не подари, а од разума је то знање чија је благодат,

обратих се Господу и помолих Му се и завапих свим срцем својим.

Боже Отаца и Господе милости Који си све створио речју Својом

и који си Премудрошћу својом саздао човека.

Подари ми Твојим Престолима сапрестолну Премудрост

и не одбаци ме од деце своје.

(Премудрости Соломонове 8.19-21; 9.1,2,4)

Рођен 27. октобра 1951. године у селу Риђевштици од оца Вучка и мајке Радунке, честитих и богобојажљивих сељака. Риђевштица, село поджупског трстеничког краја; расадник монаха и свештеника; башта Духа Светога; колевка Божијих угодника и прегалника; крстионица богомољачког народа Светог Владике Николаја – родила је и одгајила Милосава, стаситог младића, недосежне умне дубине и ширине, бистрог погледа, виспреног духа, срчаног карактера, неизмерне трудољубивости, одмерене стидљивости и кротког смирења. Благослов Владике Николаја који је закрилио и чувао ово свето село, призвао је обдареног младића Милосава, да и он напаса стадо Божије, будући награђен многобројним талантима.

Сине мој, ако примаш речи моје, и заповести моје сачуваш код себе.

Да пази ухо твоје на мудрост, и пригнеш срце своје к разуму.

Тада ћеш разумети страх Господњи, и познање Божије наћи ћеш.

Јер Господ даје мудрост, из његових уста долази знање и разум.

(Приче Соломонове 2.1-3,5,6)

После успешно завршене осмолетке у Риђевштици и Лопашу, јуноша Милосав уписује Српску православну богословију у Призрену 1966. године. Као ђак генерације заслужено прима стипендију од чувене игуманије Ане (Аџић) из манастира Враћевшнице. Игуманија Ана, духовно чедо Владике Николаја, хранитељка болесне и гладне деце, мајка све српске чељади, преузима на себе духовно старатељство над богословцем Милосавом. Милосав оправдава поверење мати Ане, успешно завршивши богословију 1971. године са одличним успехом.

Ко ће наћи жену савршену?

Она вреди више него бисер!

Ослања се на њу срце мужа њеног,

и добитка неће нестати.

Она му чини добро, а не зло, у све дане живота његовог.

Отвара сиромаху руку своју и шаке своје убогоме.

Отвара мудро уста своја и наука блага је на језику њеном

(Приче Соломонове 31.10-12, 20, 26)

Изабраницу и будућу супругу Ружу Вешковац, Милосав бира из чувене богољубиве риђевачке породице, знајући њено срце још из школских дана. Мати Ана благосиља и матерински се заузима према будућој попадији Ружи, духовним саветима и подсећањем на величину терета који носи пастирска служба. Ружа се свесно и одговорно прихвата благослова, не колебајући се ни мало. Са Ружом, Милосав роди двоје деце Љиљану и Милана, а они њима унучад: Вељка, Вању, Новака, Виктора и праунуку Исидору.

Поменуте 1971. године Милосав успешно завршава Богословију, жени се својом изабраницом, прима на себе ђаконски, те и свештенички чин, руком Епископа жичког Василија. Мати Ана дарује свом духовном чеду књигу Владике Николаја „Пролог“, а у њему записује и благосиља:

„Оцу презвитеру Милосаву Егерићу – ради светога Божијега благослова од епископа Охридског – Жичког Николаја – дарива му његова духовна помајка недостојна игуманија мати Ана. Књигу ову свету наставницу му кроз живот у пастирској служби Христовога стада. Нека заволи свом душом и спасе себе и стадо Богом му поверено.

Би угодно Светоме Краљу Стефану Првовенчаном Немањићу да ђака Милосава произведе за ђакона у својој задужбини Св. Жичи 1971, 19. септембра... А за презвитера 24. септембра на слави свога монашкога имена Светог Симона монаха, покрај својих Светих моштију нетљених – у Светој Студеници... и тако отац Милосав милошћу Божијом изучивши у Призрену богословију... при рукоположењу беху му присутни Свети Симеон Мироточиви са Синовима Светим Савом и Светим Краљем. Њихови Свети благослови нека га стално прате.


Жели ти и ово ти записује мати Ана.“

Након рукоположења у свештенички чин, Владика Василије поставља оца Милосава за пароха у селу Бучје у цркви Свете Ане. После три године службовања у Бучју Милосав прелази на парохију у село Трнавце, да би децембра месеца 1979. године био постављен за пароха трстеничког и старешину храма Свете Тројице у Трстенику.

Сине мој, не заборављај науке моје,

и заповести моје нека хране срце твоје.

Јер ће ти донети дуг живот, добре године и мир.

(Приче Соломонове 3.1,2)

Упоредо са пастирском делатношћу на парохији и старешинством над трстеничким храмом, отац Милосав ванредно уписује Богословски факултет у Београду и завршава у року са високим оценама и заслуженим похвалама. Био је обдарен за стране језике. Ишчтитавао је и са лакоћом похрањивао стране речи у своју памет као у какав велики речник страних језика. Језици: црквенословенски, старогрчки, латински и енглески били су му беседничка „посластица“, а у свакодневном разговору својеврсна разонода. Обичне и свакодневне разговоре украшавао је страним речима, анегдотама, и пословицама, удењујући их вешто, смислено и са циљем. Тако је вазда саговорника и слушаоца држао у трезвеној благоразумност и чежњи за слушањем.

Своје таланте - никада закопавши, многотрудно умножава на корист Цркве Божије кроз бројне свештенослужитељске и пастирске делатности. Реновира трстенички парохијски дом и надограђује спрат за станове свештеника. Обнавља рад народног и црквеног хора „Бошко Југовић“. Међу првима неуморно ради на враћању веронауке у школама, користећи се изузетном дипломатском вештином, савршеном организацијом и тактом за уређењем, те питком глагољивошћу и благом нарави. Обдарен таквом харизмом, окупља око Цркве Божије и школоване и неуке, уметнике, научнике и сељке. Преосвећени Епископ жички Господин Стефан одликује га протојерејским чином 1992. године. Његовим залагањем зида се храм Христовог Васкрсења у селу Оџаци код Трстеника и исти ставља под кров 1997. године.

Када дође мутрост у срце твоје, и знање омили души твојој.

Опрез ће пазити на те, разум ће те чувати.

(Приче Соломонове 2.10,11)

Владика жички Стефан 2001. године, на прослави стогодишњице храма Свете Тројице у Трстенику, протојереја Милосава благосиља ставрофорним чином, док 2004. године бива постављен за намесника трстеничког и у тој свештеној делатности одлази у пензију 2013. године, никада не пензионишући свој чин и свету службу.

Благословом Владике крушевачког Давида и великом жељом за светом Литургијом бива постављен за служашчег свештеника у скиту Свете Петке љубостињске. Заједно са молитвољибивим и трудољубивим „сестрицама“ Скита Свете Петке, како их је називао, окупља око свог надбедреника велики број верног народа појећи га бистрим богословљем, са извора његове кротке старине и великог духовног искуства. На позив Епархије крушевачке, поново се прихвата дужности намесника трстеничког, мајки Цркви и Епископу показујући спремност на безусловну послушност - која је заузврат крепила његово тело и снажила његов дух.

Његова личност носила је и карактеристичан надимак који је обнародован и прихваћен у свим друштвеним кружоцима у којима је он обитавао и деловао као пастир добри и пријатељ. Иако стасом велик, иако душом горостас, иако мудрошћу немерив - сви су га звали: Мицко.

Праведник кад достигне да сконча, биће у покоју.

Јер старост честна није у многолетности,

нити се бројем година одмерава.

Него је седина људима – мудрост,

и узраст старости је живот непорочан.

Благоугодан поставши Богу, завољен би;

и живећи посред грешника, пресељен би.

Зато ће примити Царство лепоте

и венац красоте из руке Господње.

(Премудрости Соломонове 4,7-10; 5.16)

Васкршње среде 8. маја 2024. године, не посустајући у снази заједно са млађим колегама; не истичући свој чин, положај и статус; у неописивој васкршњој радости; озарена лица и широког осмеха; једва приметне телесне слабости и малаксалости: отац Милосав дочекао је у светој Љубостињи мошти Светог Владике Николаја – дочекао је његовог патрона, духовног оца, животног руководиоца.

Након свечане Литије, Вечерње службе и чина Доксологије госту, Епископу ваљевском Исихију, у присуству домаћина Епископа Давида, великог броја свештеника, монаха и народа, у Љубостињском храму, оцу Милосаву по достојанству и части припало је да произнесе део молитвослобља - Акатиста Светом Владики Николају.

Загледан у икону свога учитеља Светог Владике Николаја, ту пред Његовом светим и чудотворним моштима, произнео је неколике стихове молитве, и не завршивши до краја, у миру клекнувши, представио се Господу.


Душе праведника су у руци Божјој, и неће их се дотаћи невоља.

Нада је њихова пуна бесмртности;

и мало намучени, велико ће добро задобити,

пошто их Бог испроба и нађе их достојне себе самога;

као злато у огњеној пећи испроба их,

и као свеплодну жртву прими их.

И у време када их посети засијаће,

и као искра у стрњици плануће.

(Премудрости Соломонове 3.1,4-7)

Последњи дах животни потрошио је на молитву. Последњу снагу телесну несебично пружио за велики подвиг. Последње тренутке овоземаљског живота проживео је у светињи Божијој. Његова овоземаљска кончина, обојена људском животном драмом, све присутне одвела је за тренутак пред отвореним гробом Христовим: занемеле, уплашене, збуњене, растужене. Само на тренутак. Васкрсли Христос, победитељ смрти, Животодавац, силом Свога празника, уверио је све очевице да није по среди несрећа, неочекивана трагедија или пропаст људска, већ Његова промисао и пројава Његове васкршње силе и победе над смрћу!

Сви су били сведоци и очевици тог васкршњег дана, да се у светој Љубостињи Небо спустило, а земља узвисила; да је смрт поражена, а живот прослављен.

Милосав - Мицко, на молитву и службу Богу као јуноша позван би - и истих се безусловно прихвати. Са молитве и службе као горостас узет би - и своме Богу у наручје оде.

На Источни петак 10. маја, у препуном храму Свете Тројице у Трстенику високопречаном оцу Милосаву Егерићу отпојано је опело васкршњим песмама. Пред његовим Крстом началствовао је Епископ Давид његов вољени отац и пастир, уз учешће великог броја свештенослужитеља, породице, родбине, пријатеља, општинских званичника, парохијана, мештана Трстеника и околине.

Вазда је Мицко умео да окупи око себе вољена чеда и да напуни Цркву људима Божијим!



протојереј Данијел Стефановић, парох љубостињски











ЕПИСКОП КРУШЕВАЧКИ ГОСПОДИН ДР ДАВИД (ПЕРОВИЋ)




ПОМОЗИМО ИЗГРАДЊУ ЦРКВЕ СВЕТОГ КНЕЗА ЛАЗАРА










...