НАСЛОВНА ЕПИСКОП ПРЕДАВАЊА ЕПИСКОПА ДАВИДА ЕПАРХИЈА НАМЕСНИШТВА ВЕСТИ АРХИВА АДРЕСАР КОНТАКТ

Да ли смо ми који се не причешћујемо на свакој Литургији „посматрачи и осуђивачи“?



Да ли смо ми који се не причешћујемо на свакој Литургији „посматрачи и осуђивачи“?

 

Јутрос је након литургије у својој беседи, један мени јако драг свештеник, са којим беспрекорно сарађујем већ двадесет година, у жељи да истакне важност причешћивања, прилично грубо и верујем ненамерно, прозвао нас који долазимо на сваку литургију а не приступамо редовно светој Тајни –„посматрачима и осуђивачима“. Имао сам потребну да му касније кажем да блажени патријарх Павле никада није тако грубо етикетирао, већ да је овом питању приступао много опрезније и мудрије – да је, на пример, знао да каже да уздржање од причешћа може бити израз љубави ка Господу, у случају када верник не жели да ожалости свог Спаситеља прилазећи му неспремно, али да може бити и израз застрањења, у случају када ову Тајну игнорише, јер је сасвим равнодушан ка Христу. Рекох да је Павле исто тако говорио и да често причешће може бити израз здраве ревности коју нипошто не треба реметити, али да опет може бити израз оног истог равнодушног немара, када верник светој Тајни приступа без припреме и по некој устаљеној навици, као обичном јелу и пићу... Поменух и да међу нама, јутрос непричешћенима, има и оних који активно учествују у црквеном животу, као појци или чтеци, мисионари или добротвори, а за које је грубo и непримерно рећи да су тек само мртви статисти у живом организму Цркве Христове. Рекох и да ми који се причешћујемо десетак пута годишње, не распредамо међу собом надмено и презриво, о томе зашто се овај или онај причешћује на свакој литургији, да међу нама генерално влада мишљење да је овде реч о једној интимној одлуци срца и душе, у коју је непристојно залазити. Поменух и Свете Оце који су у духовној стварности регистровали чин причешћивања Духом Христовим, доступним и ван Чаше Спасења, ономе ко искрено и предано приступа Господу у покајању и молитви, у његовим светим врлинама, било у свакодневном животу, било на богослужењу...

 

На крају смо се, као и увек разумели, заправо нашли у речима апостолским којих се отац сетио: „Онај који једе нека не осуђује оног који не једе и који не једе нека не осуђује оног који једе“ (Рим. 14,3). Међутим та незграпно и невешто изговорена реч о непричешћеним „посматрачима и осуђивачима“ заиста јесте присутна и чујна у постпавловској Српској Православној Цркви, можда већ и као неко доминантно мишљење – она провејава и из саме тврдње да свако ко пости све постове, може и треба да се причешћује на свакој литургији без неке нарочите припреме, а коју јавно износе многи угледни архијереји и популарни свештеници. Међутим, тај став је у раскораку са ставом већ поменутог патријарха Павла, као већ осведоченог доброг пастира и просветитеља српског народа – самим тим у раскораку и са Светим Оцима, са којима је Павле смерно и опрезно расуђивао у свим питањима наше вере.


Зато је и важно да непрестано обнављамо своје сећање на патријарха Павла, да читамо и тумачимо његове мисли и поуке о светој Литургији и Причешћу, а у којима нас он позива да се чувамо фанатичних и трагичних крајности, које су у својој бити хуманистичке и безбожне, а од којих једна сада прети да овлада нашом саборном црквеном свешћу. Оно што је можда и најважније, Павле нас све скупа, било да смо опрезни или одважни пред Тајнама Христовим, позива на покајање и смирење, на слогу и разумевање у нашим различитостима, практичним изразима јединствене православне вере. Та смерна и покајна слога нам је итекако потребна и важна у овим бурним и страдалним, апокалиптичним временима, у којима нимало није лако, у којима ће све теже бити православни хришћанин. На крају крајева, сетимо се и како смо недавно, у доба мистериозне "пандемије" сви једнако били прогањани и исмевани као "лизачи кашичице" од стране бесовитих мрзитеља Христових – њима тада није било битно колико често ми приступамо Христу, њихов суштински проблем био је зашто не одступамо од Њега... Ове мисли и поуке представљају радну верзију одељка из књиге на којој управо радим а која носи назив „Тако је говорио Павле“ (коришћени извори за изнете цитате биће наведени у штампаном издању).

 

Патријарх Павле о Литургији и светом Причешћу

 

Оног тренутка када је Бог постао Човек, вечност је упливала у време, због чега је отпочела једна чудесна богочовечанска стварност, у којој је целокупни јеванђелски живот Господа Исуса Христа постао надвремено реалан, делотоворан и спасоносан, што се нарочито манифестује у божанственој Литургији, која не представља неку историјску репризу или мртву представу јеванђелских збивања, већ живи наставак и актуелизацију ове бескрајне божанске жртве, а која се на овом богослужењу кроз векове тајанствено остварује, у којој сада и ми верници активно учествујемо – говорио је патријарх Павле – пружајући истовремено и светоотачка тумачења појединих литургијских мистичних или симболичких радњи, црквених празника.


Врхунац свете Литургије је тренутак причешћа Телом и Крвљу Господа Христа. Реч је о свештеном чину који је сам Христос, по свом бескрајном човекољубљу, установио на Тајној Вечери уочи свог крсног страдања, претварајући вино и хлеб у свој људски састав, а све из пламене жеље да оствари најприснију заједницу са својим створењима свих времена и народа, да нас смртне и пропадљиве кроз ову Тајну освети и обесмрти, такође и да нас међусобно ороди, успостављајући тиме и крвну свезу између нас и Светитеља, присутних и славних у његовом црквеном Телу. По патријарху Павлу, у том чину причешћа кроз нас се освећује и обесмрћује целокупна природа, јер је сва творевина заправо позвана у вечну заједницу са својим Творцем, све осим греха и зла – због чега Литургија истовремно изражава и наш брижни и пастирски, еколошки став ка овој планети.

 

Зато је патријарх Павле говорио верницима да је без причешћа немогуће задобити спасење и живот вечни, позивајући се на речи самог Господа Исуса Христа: „Ако не једете Тела Сина Човечјег, ни пијете Крви Његове, живота нећете имати у себи. Ко једе моје Тело и пије моју Крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јов. 6, 53-55). Патријарх је упозоравао и да наша равнодушност ка овој Тајни открива да смо тек само формално хришћани, да у том случају затворена уста пред овом Тајном осликавају наша затворена срца и душе пред самим Господом, који узлад чека и куца пред њима.


Међутим, Павле није позивао вернике ни да приступају овој Тајни по некој устаљеној моди или животној навици, као свакодневном јелу и пићу, олако и површно, неодговорно и непромишљено, самољубиво и размажено, тек само својим уснама и сентиментом (који увек и у свему проналази човекоугодничка оправдања), нити пак примитивно верујући да Причешће само по себи аутоматски спасава, да поседује неко магијско дејство – већ нас је позивао да Тајни приступамо светоотачки трезвено и одговорно, не заборављајући ни речи апостола Павла који нас опомиње да сваки онај ко недостојно приступа овој Тајни „суд себи једе и пије”, због чега и многи након причешћа слабе и оболевају, двоструко умиру и за овај свет и за живот вечни (ср. 1. Кор. 11, 29-30). Павле је сматрао неразумним фанатицима и све оне који су по сваку цену тражили што хитније увођење причешћа свих верника на свакој литургији, који су олако одбацивали претходну исповест, а ванредни пост уочи причешћа чак називали „ђавољим изумом” – док је са друге стране једнако критиковао и оне „старотарце“ који су се залагали за аутоматизовани пост уочи причешћа, као неки обавезни а заправо празни и формални, запарложени обичај, у коме се уздржање од мрсне хране сматра довољним и јединим условом, а занемарује оно много важније, уздржање од злих и грешних мисли, емоција и покрета...


Избегавајући ове две рђаве и опасне крајности, са једне стране равнодушно фарисејко уздржање од спасоносних Тајни Христових, а са друге, безглаво и суицидно сентиментално срљање у „Огањ који спаљује недостојне“ (ср. Јевр. 12,29), патријарх Павле следи мисао апостола Павла и трагајући за правом мером припреме и учесталости причешћивања, а која нипошто не може бити општа, стандардизована и декретна, већ крајње лична и индивидуална, јер апостол сваког позива да самог себе помно сагледа и дубоко преиспита, огледајући се у Господу Исусу Христу коме намерава да приступи, јер је овде реч о успостављању једног целовитог и органског заједништва, у коме наш унутрашњи осећај, наша савест и срце, ипак имају коначну реч, у сагласју са мишљењем искусног духовног пастира који нас исповеда и саветује. Као пример Патријарх је истицао прве хришћане који су приступали Причешћу без икаквог приморавања и наређења, већ једино из снажног осећаја да без Господа не могу егзистирати, а што се манифестовало и у њиховом свакодневном светачком владању, првенствено њиховој спремности да сваког трена пострадају ради Христа. Зато патријарх Павле као најважнији услов за причешће Тајнама Христовим истиче подвиг покајања и смирења, такође и нашег драговољног украшавања врлинама Христовим, где треба уврстати и ванредни пост од три или седам дана, по препоруци појединих Оца и Сабора, наравно, само под условом да је он смисаон и целовит, управо богочовечански, онакав како га је сам Христос упражњавао и за нас облагодатио. Зато патријарх Павле никоме не намеће и неку општу меру учесталости причешћа, већ само упозорава да она по православном учењу не би требала да буде мања од четири пута годишње у четири велика поста, увек што достојније, иако смо свакако недостојни. Зато Павле каже и да уздржање од причешћа може бити израз племените ревности и искрене љубави ка Господу кога не желимо да ожалостимо, али истовремено напомиње и да је велика грешка одвраћати од честог причешћа онога у коме често приступање овој Тајни, потхрањује ревност у будном стражењу над својим мислима, речима и делима, у стицању врлина и светог живљења.

 

Патријарх даје и низ практичних савета, подсећа да су први хришћани сматрали насушно важном тајном исповест уочи причешћа, којој су савесно приступали ради разрешења грехова почињених делом, речју и мишљу – због чега је он и савременим православним Србима препоручивао свакодневно помно преиспитивање себе и свог живота, чупање сваког злог духовног корова који се појавио у нашој души, потом и саму исповест код свештеника, како не бисмо неисповеђени, нечистог срца и душе пристипили светој Тајни. Павле напомиње да храну и пиће не би требало узимати већ од бденија претходног дана, најкасније до поноћи уочи причешћа, да грешник који је хулио на Бога и Светињу, а сада је смртно болестан, може бити причешћен ако се искрено каје, с тим што би касније, ако оздрави, требало да издржи епитимују, одређену временску забрану приступања причешћу – коју је Павле, попут Светих Отаца, сматрао драгоценим и неизоставним лекарством у животу хришћана, практичним изразом искреног покајања, решености да се коначно рашчисти са сваким злом. Павле и брачницима говори да је тајна њиховог заједништва скривена у тајни њиховог заједништва са Господом Христом, због чега је важно и да се причешћују Његовим Тајнама заједно у одређене дане, ради освећења своје брачне везе. Павле сматра лицемерјем и срачунато избегавање причешћа на велике празнике попут Божића или Васкрса, због бојазни од потоњег претеривања у јелу и пићу, а које по патријарху не сме да постоји ни као могућност у увек умереном и побожном празновању хришћанских благдана, због чега он и саветује онима који се из тог разлога причешћују нешто раније, у последњим данима поста – да се са таквом свешћу и потиснутим намерама, ни тада нипошто не требају причестити:

 


• (О смислу свете Литургије) Тај највећи домет човечности, по речи Меше Селимовића, „умрети за другог”, Христос је остварио својом крсном жртвом, управо целим својим животом и радом, који кулминирају на крсту и васкрсењу. Та Његова жртва бескрајне љубави и човекољубља, продужена кроз векове, остварује се и манифестује у свакој Литургији. Она није понављање, него наставак и актуелизација те јединствене Жртве. Ми у њој учествујемо не као гледаоци, већ као судионици: са Ангелима смо и пастирима при Његовом рођењу, са Апостолима и грешним људима при Његовом одласку на Јордан и крштењу, слушамо Његову беседу на Гори, учествујемо у Његовој агонији у Гетсиманији, под Његовим смо Крстом са разбојницима, и на Тајној Вечери са Апостолима, са женама Мироносицама смо сведоци Његовог Васкрсења и Вазнесења, заједничари смо силаска Духа Светога и раздавања животворне благодати. Све то се остварује кроз наше литургијско служење и причешћивање Његовим Телом и Крвљу. Тиме остварујемо најприснију заједницу са Сином Божијим, очовеченим, распетим и васкрслим за живот света, и тако стичемо живот вечни. Јер је Он рекао: „ако не једете тело Сина човечјега и не пијете крви Његове, живота немате у себи. Који једе моје Тело и пије моју Крв, има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан” (Јн. 6,53-54). Тиме, такође, остварујемо и најприснију заједницу у Христу између нас људи, као и са свима Светима од века, и са свим Божијим створењима, са свом творевином. Света Литургија је и наш истински еколошки став према целокупној творевини. Јер све је позвано у освећење и обесмрћење, све осим зла, греха, смрти и разарања. Дозволићете ми да се не сложим да је Литургија „затворена књига” за наш народ. Напротив, она је отворена Трпеза Царства и живота вечног. То је једна иста Литургија Светог Василија (нешто дужа) и Светог Златоуста (нешто краћа). 

 

• Треба схватити да Литургија није пука представа Христовог живота, него је то иста она Жртва која је једном принета на Голготи. Људи треба да познају и символику Литургије: да је изношење Еванђеља излазак Христа на проповед, да свећа која иде ипред Еванђеља означава Светог Јована Претечу, који је дошао у сили и слави Илијиној. Читање Светог Писма је проповед Господња, итд.: символика је везана за Христов живот од рођења до васкрсења. Народ делатно учествује у Литургији молитвом: док се врши проскомидија, помињу се ближњи, а то треба чинити и после освештања Дарова. У јектенијама се учествује кроз „Господи помилуј!” а у анафори кроз: „И молитимсја, Боже наш”; касније кроз „Достојно!” Везивати мисли и осећања за молитве које се читају: прво мисли, а онда осећања. 

 

• (О важности причешћивања) У Еванђељу читамо: „Ако не једете Тела Сина Човечјег, ни пијете Крви Његове, живота нећете имати у себи. Ко једе моје Тело и пије моју Крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јов. 6, 53-55). Из ових речи Господњих јасно се види како неопходност приступања Светом Причешћу, тако и корист од тога. Као што дете после рођења, да би остало у животу и расло, мора да се храни, тако бива и са хришћанином. Родивши се духовно у Светом Крштењу, у Тајни миропомазања добивши благодат за даље узрастање, ми свој духовни живот одржавамо божанском храном – Светим Причешћем. Њиме превасходно долазимо у најтешњу везу и јединство са Христом Животодавцем, постајемо „сателесници“ с Њим. 

 

• (О важности активног учешћа на Литургији, о две рђаве крајности) Макар из осећања дужности да поред своје личне молитве, вршене насамо, нађемо се на заједничком богослужењу, које је Христос такође наредио рекавши: „Где су два или три сабрана у Име моје, онде сам и ја међу њима” (Мт. 18, 20). За искрено верујућег хришћанина, зар може бити мала ствар да се нађе у броју оних међу којима је Христос? Без таквог расуђивања тешко ћемо стићи до осећања потребе редовног приступања Светој тајни Евхаристије, која за нас значи живот и васкрсење у последњи дан (Јн 5, 53–54). Тешко ћемо схватити и другу неопходност да Светом Причешћу приступамо што достојније, јер који му приступа недостојно „суд себи једе и пије”, како опомиње Апостол Павле (1. Кop. 11, 29). А без тога остајемо само номинално хришћани, још са затвореним вратима срца и душе пред којима стоји Христос и куца, и Његово куцање не чујемо од вреве света око нас и у нама. Или Га чујемо али немамо спремности да Га пустимо да Он вечера с нама и ми с Њим, те и даље духовно гладујемо (Откр. 3, 20).” 


• Свети апостол Павле каже да испитује човек себе и тако једе од Светог Причешћа и пије из Путира. Јер који само једе и пије, суд себи једе и пије: Јер многи, кад би испитивали себе, не би прилазили Светој Чаши. А и због тога што неки недостојно прилазе због тога су, каже, многи болесни, а доста их је и умрло. Е, то су две крајности које морамо да знамо. Ако се не причешћујемо или ако се причешћујемо недостојно, наше тело јасно осећа. Тело јасније осећа што је оно што је рђаво у њему. Зато је потребно да се тело ослобађа тога и да душа постаје чиста. 

 

• Молим вас, поготово све вас браћо и сестре, да прилазећи Светом Причешћу трудимо се пре тога да се спремимо свима врлинама, поготову смиреношћу. У Старом Завету један муж благочестив говори о својој супрузи благочестивој, па поред других врлина и особина каже: „У теби“, вели, „нема лажне врлине“. Молим вас све, и вас хришћанке да то имамо у виду, да ваша лепота буде унутра. „Сва је лепота кћери цареве унутра.“ И макар тога дана када прилазите Светом Причешћу да се уздржите од улепшавања поготово од кармина, јер треба примити Свето Причешће и морате мислити о тој ствари! Макар тога дана да се трудите да се оставите лажне лепоте. Стварати у себи стварну лепоту, мушко или женско. То је то што ево понављам стално – потребна је унутрашња лепота, душевна, врлине срца и душе правог хришћанина. 

 

• У наше време дошло се дотле да се као припрема за причешће схвата телесни пост, те неки свештеници постављају само то питање: Јеси ли постио? А не питају о гресима које су чинили, за које треба искрено да се покају и добију разрешење. Шта значи изостављање главнијег, по науци Светих, поста духовног, нека нам кажу макар само речи Светог Атанасија Великог: „Није успео онај који пости само од јела, него онај који је отступио од сваке зле ствари; томе се рачуна пост. Јер, ако неко пости, а не држи уста своја да не говоре зле речи, или гнев, или лаж, или заклетву, или говори против ближњега, никакве он нема користи, него губи сав труд”. Тога формалног, примитивног односа телесног поста према светој Тајни Причешћа морамо се на сваки начин ослободити. 


 (О светоотачким канонима који препоручују причешће у четири годишња поста и о већим празницимна, о благословеном посту уочи причешћа у дане мрса) Овај пропис налазимо и у 228. канону Номоканона при Великом Требнику и у Извјестију учитељном: „Парохијски свештеници нека поучавају своје парохијане оба пола да се у чистој савести спреме (за причешће), ако је могуће на празнике, а свакако у четири годишња поста“. Уколико неко жели да се причести ван постова, треба да се припрема целу седмицу постом, и трезвеношћу: „А ово ако није нужда. У нужди три дана, или само један да посте припремајући се исповедању грехова својих“. 

 

• (О важности две паралелне истине – прва је свест о неопходности причешћивања, друга свест да се Тајни не сме приступати као обичној храни) Поред настојања да у свести верних буде свагда присутно и живо еванђељско учење о неопходности приступања Светом Причешћу, да би „живели вечно“ (Јов. 6, 51), Православна црква, кроз целу своју историју, паралелно је развијала и другу новозаветну истину – да се тој највећој и најсветијој Тајни не сме приступати како било, као обичном јелу и пићу. 


 (О истом) Неопходно је стално приступати овој Тајни ради задобијања живота вечног. Друго, исто тако важна ствар је да због узвишености и светиње њене не смемо јој приступати како било, нити допустити да би се „унизила до просте свакодневице”. 


• (О фанатицима који по сваку цену желе да успоставе причешћивање свих верника на свакој литургији, који свету врлину поста уочи приступања Тајни сматрају „ђавољим изумом”) ... Исто је тако неразуман став неких ревнитеља да се што пре дође до причешћа верних на свакој Литургији, који захтевање поста пред причешће проглашавају ђавољим проналаском да се причешће онемогући ... Чувати се, дакле, једне и друге крајности, подсећајући се свагда савета Светог Григорија Богослова: „Не буди строжији од закона, правилнији од правила и већи од заповести”. 

 

• (Верницима који прилазе светом Причешћу без претходне исповести) Купате се и перете да будете споља чисти, а не водите рачуна да вас греси духовно прљају. Ово очишћење важно је колико и купање.  

 

• (О важности редовног исповедања уочи причешћа) С једне стране, ако се не причешћујемо, живота нећемо имати. С друге стране, ако приступамо недостојни живота нећемо имати. Свакако да нико од живих људи и од Светих, нису сматрали себе достојним те највеће вере наше, али се морамо трудити да уз помоћ благодати Божије будемо што достојнији, што чистији, да на тај начин покажемо своју веру у Господа животом својим чистим по науци еванђелској. Зато је потребно да кад год учинимо неки грех да то исповедимо да не бисмо неисповеђени, нечистога срца и душе прилазили тој највећој Светој Тајни. Свакодневно да човек испитује себе и свој живот, који је тога дана провео и своја дела на тај начин сагледа, оно што је зло чупа из душе, тај коров који је у њој узрастао под наговором злог демона и рђавих примера и рђавих већ навика. Да на том месту усадимо врлину супротну том греху, да бисмо на тај начин кад дође Рођење Сина Божијега ми принели Њему на дар чисте и свете душе као злато очишћено. Ако не можемо да принесемо као мудраци злато и ливан и смирну, можемо и треба да му принесемо још драгоценије, своје чисте и свете душе. 


• (О благословеном ванредном посту уочи светог Причешћа током мрсних дана) Мишљење да је пред причешће довољно постити три дана свакако је настало према речима преподобног Никодима Светогорца у тумачењу 13. канона Петог васељенског сабора, али је онда реч о припреми за причешће изван времена одређених постова, тј. за време мрса. 


• Кад бисмо испитивали себе онда бисмо били достојни Светог Причешћа. Обично, ми смо између двеју неминовности: не причешћујемо ли се Светим Причешћем, не можемо имати живота у себи: при­чеш­ћујемо ли се недостојно, исто тако. Нико од нас није достојан те највеће Тајне. И свети себе нису сматрали достојним, али трудити се да то будемо борбом са грехом, са злом у себи, то је оно што је најважније.


• Треба се чувати греха пред Причешће. 

• Разуме се да је наша дужност осећати да смо недостојни да будемо пред Сином Божијим, да (примимо) Свето Причешће, али треба да се трудимо да будемо што достојнији. Његово Свето Причешће у нама чисти нас од греха и чини да будемо снажнији и да будемо достојни Царства Божијег. 


• (О стицању богочовечанске смерности и врлина, као најважнијој припрема) Молим вас, поготово све вас браћо и сестре, да прилазећи Светом причешћу трудимо се пре тога да се спремимо свим врлинама, поготово смиреношћу. 

 

• Први хришћани прилазили су потпуном вером Господу Који је рекао: „Ако не једете Тела Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи. Ко једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан” (Јов. 6, 5354). Стога су прилазили Светом Причешћу не по неком наређењу, него непосредно из осећања да без Њега не могу духовно живети, онако као што дишемо спонтано. Долазили су свагда недељом и празником на Литургију и на позив ђаконов: „Са страхом Божијим и вером приступите”, сви су у реду прилазили и причешћивали се. Звали су се „свети” и били заиста светог живота. Нису приступили само они који из околности личног или породичног живота то нису могли учинити, или који су учинили неки грех док се нису исповедили и добили разрешење. Престарелим и болесним верницима ђакони су односили Свето Причешће њиховим кућама и онде их причешћивали. За време поста постили су и причешћивали се, за време мрса мрсили и причешћивали се. 

 

• (Опет о првим хришћанима, њиховој спремности да се причесте Тајнама али и страдањима Христовим, јер бити хришћанин тада, значило је бити спреман на телесну патњу и смрт) Било је у прво доба, у најстарије време, кад су живели Апостоли, да су се хришћани звали Свети, јер су се причешћивали на свакој Литургији. Тада је Литургија била само суботом, недељом и празником. Онда их је било мање, па су они заиста били Свети и звали су се Светим, јер је у то доба бити хришћанин било тешко. Ако вас непријатељ препозна, онда је готова ствар. Бити човек хришћанин значи бити увек спреман на смрт. Тек кад је дошла слобода, под царем Констнатином, било је да се каже, како сви, тако и ми. Па су једни наставили да се причешћују редовно, а други су остајали да се мало боље припреме. У доба Светог Јована Златоустог, то је 4. век, одрасли му поставе питање: Да ли се треба причешћивати често ил ретко? „Ја кажем, вели он, ни често ни ретко. Ако си достојан, свагда, а ако си недостојан, никад”. Наравно, ми никад нисмо довољно достојни. И апостоли су себе сматрали недостојним. ... али трудити се да то будемо борбом са грехом, са злом у себи. То је оно што је наважније. 


• (О томе како је и зашто у ранохришћанској Цркви уведен ванредни пост уочи причешћа током мрсних дана) „У старо доба Цркве сви верни су се причешћивали сваке свете литургије. Не спремајући се за то постом. Тако је за свештенство остало до данас. По светом Јовану Златоустом су оци видећи, да многи прилазе светом причешћу како било, одредили да се спреме постом. И тако је уведен пост пред причешћивање верних. За свештенство је остало по старом, јер они иначе морају да се спремају за служење свете литургије духовно, молитвом и богомислијем. Да ли се верни морају спремати 7 дана постом пред свето причешће (кад ван постова хоће да се причесте) вели се у 32. гл. Типика: „Кад неко хоће да се причести светим тајнама Христовим треба целу седмицу да држи пост, молитву и трезвеност, и онда да се причести светим тајнама”.


 (О моралном паду међу раним хришћанима након задобијања слободе, а који се манифестовао двојако: једни су приступали причешћу редовно али немарно, други су одлагали причешће зато што одлажу искрен и целовит живот у Христу. О причешћивању четири пута годишње током четири велика поста, као најнижној граници у Православљу) Кад је дошла слобода хришћанству од цара Константина, масовним приласком хришћанству незнабожаца, не као раније само из дубоке вере у истинитост науке Христове и готовости на сваку жртву за Њега, него из опортунизма – јер је хришћанка мајка царева, мноштво велможа и народа – те морални ниво живота хришћана пада. Једни верници прилазе Светом Причешћу редовно, али „како било, више по обичају и заведеном реду, него са расуђивањем и свесно”, како се жали Свети Јован Златоуст. Други су одлагали Причешће док се боље припреме, али су припреме такође одлагали из неодговорности да сваког дана искрено живе по вољи Божијој. Уместо Причешћа добијали су анафору, антидор (грчки антидорон = уместо дарова, уместо причешћа). Све до седмог века многи верници приступали су Светом Причешћу редовно, сваке недеље. Доцније то чини све мање верника, те је све мање хлеба освећивано за Причешће, а све више за анафору. У доба Теодора Студита, у деветом веку, већ се не освећује за причешће цео хлеб, него вади само Агнец из једне Просфоре. У 15. веку Свети Симеон Солунски саветује такође на редовно причешћивање, или да им бар не прође између једног и другог више од 40 дана. Најзад, Православно исповедање вере поставља као крајњу границу вернима причешће четири пута годишње у четири велика поста. 


• Свети Златоуст каже да је битна достојност, а не учесталост причешћивања.


• Уздржање од честог причешћивања може, дакле, потицати из ревности и љубави према Господу. Но исто тако и из хладноће у вери и љубави, као и неготовости да сваког дана искрено живимо по вољи Божјој, свлачећи старог, грешног човека и облачећи се у новог, сазданог по Христу (Еф. 4, 22, 24), као што је умногоме данас. 


• Несумњиво да и данас има душа, чија их вера и љубав према Господу побуђује да редовно приступају Светој Тајни Причешћа. Та ревност истовремено потхрањује у њима будно стражарење над својим мислима, речима и делима. Не дозволити им често, особито на велике празнике, приступање Светом Причешћу значило би хладити њихову ревност. Такође, кочити њихово духовно узрастање због лишавања плодова достојног причешћивања, а они су, по оцу Јовану Кронштатском, „очишћење, освећење, обновљење, победа над страстима, мир душевни, слобода, смелост радост у Духу Светоме…“ 


• (О важној улози духовника у одређивању мере наше припреме и учесталости причешћивања) Свакако да се одлука у овом тако важном питању не би могла правилно донети мимо пастира, који као исповедник треба да зна духовно стање чланова своје пастве. Тај принцип постојао је у Цркви од почетка, као што нам сведочи не само одлучивање од Причешћа, налагање дужине и строгости покајања и јавне исповести за јавне грехе, покајна дисциплина првих векова, него доцнија установа посебних исповедника с прописима о исправци појединих греха, све у вези са приступањем животворном Телу и Крви Господњој. 


 (О истом) Коначна одлука да ли поједини верни може да приступа Причешћу често, особито на велике празнике, или чак сваке недеље, као што је било спочетка, или да се од Причешћа уздржи колико времена и са каквим покајањем, свакако треба да буде у сагласности са парохом, управо исповедником. Према стању у коме се верни налази, он ће одредити колико ван поста треба да пости, да ли пуних седам дана, како тражи црквенословенски Типик (гл. 32), три, или само један дан; да ли уз јело на води само (сухоједење), или и на зејтину и риби. Затим, које још духовне припреме уз то да врши: интензивнију домаћу и црквену молитву, читање Светог Писма, милостињу, метанија, исповест итд., или га треба припустити уз све то но без пошћења уопште, као што и сада чине свештеници и као што је било у старини.

 

• (О избегавању причешћа на велике празнике због бојазни од потоњег преједања и опијања) Разлог да се верни који бдију над својом душом не причешћују на Божић, Васкрс, Петровдан, јер треба да после Причешћа узимају посну храну, не налази се у канонским прописима (Разуме се да после причешћа у четири прописана поста сви су дужни да пост наставе до његовог краја). Бојазан да ће онај који има страха од греха, неуздржањем у те дане опити се, или прејести, не може се прихватити. Ако верник зна да онај који живи у сластима, преједању и опијању, неће ући у Царство Небеско (Рим. 13, 13; 1 Кор. 6, 10), те да се од тога мора свагда чувати, како да се не чува на те велике празнике! Ако ли се пак одаје тим гресима и иначе, не треба да прилази Светом Причешћу никако док се не покаје и не исправи. 


• (О причешћу при самом чину венчања) Од најстаријег доба, света тајна брака вршена је увек у вези са светим причешћем, Евхаристијом, том највећом тајном наше вере. Већ Тертулијан, крајем 2. века, сведочи да брак који Црква склапа „утврђује принос свете литургије и печати благослов”. ... При тајни брака, најпре је вршено венчање, па су онда брачници присуствовали светој литургији, на којој су се причешћивали и тако достизали пуно јединство са Христом.


 (О важности заједничког причешћивања брачника) Да свим пастирским средствима порадимо на томе да верни схвате да њихов брак треба да „буде у Господу” а не „у страсној жељи”, као код незнабожаца (1 Кор. 7,39; 1 Сол 4,5), па отуда да желе да јединство у браку остваре у Господу, причешћем Његовим Телом и Крвљу. 


 (Опет о истом) У наше време, најбитније је у овој ствари подизати свест код верних о значају светог причешћа у свим приликама живота, те настојати да му се приступа и после венчања, ради освећења своје брачне везе и достизања јединства са Христом, а преко Њега до јединства брачника једног са другим. 

 

 (О крајњем року за узимање хране пред свето Причешће) Постоји одређени моменат од кад се не може окушати јело и пиће због сутрашњег приступа Светом Причешћу. То је време примања освећеног хлеба и вина на бденију; у изнимним случајевима поноћ уочи дана причешћа. 


• Ако би тежак болесник исповедио пред причешће да је хулио на Светињу, на Бога, па и на Духа Светога, а за то се каје и од Бога моли опроштај, треба га свакако од греха разрешити и причестити. Ако оздрави, у договору с њим, наложити му извесну епитимију коју може да врши, како би се утврдио у исправци, одбацио дела тамна и обукао оружје светлости (Рим. 13, 12), што је стварна ознака искреног покајања. 


• У току трајања тешке болести болесни се може причестити више пута. ... Не треба оклевати с давањем Причешћа болеснику и због узетог јела, или лека, одлагати ово до сутра. Због могућности да болесник сутра умре, одлагање би значило стављати на коцку како савест и одговорност свештеника, тако и потребу болесника за „најпотребнијом попутнином”. 

 

На дан светог краља Милутина, лета Господњег 2023.


https://znamenje-pirot.blogspot.com/

 












ЕПИСКОП КРУШЕВАЧКИ ГОСПОДИН ДР ДАВИД (ПЕРОВИЋ)




ПОМОЗИМО ИЗГРАДЊУ ЦРКВЕ СВЕТОГ КНЕЗА ЛАЗАРА










...