У дану који Црква Христова освећује споменом Блажене Матушке Ксеније Петроградске, тиха светлост њеног подвига као да се прелила и у нашу Јасику.
Блажена Ксенија, јуродива Христа ради, после изненадне смрти супруга одрекла се свега земаљског и обукла у смирење које свет не разуме. Ходала је улицама Петрограда као безумна, а у срцу је носила ум Христов. Под подсмехом и хладноћом, у глади и тишини, молила се за оне који не знају да се моле, плакала за онима који не умеју да плачу. Њена реч је била кратка, али пророчка; њено ћутање – дубље од сваког говора. Зато је Црква данас слави не као ону која је побегла од света, већ као ону која је свет понела на својим раменима и принела Богу.
И тако, 6. фебруара 2026. године, када се њено име узносило у молитвама верних, храм Светог Прокопија у Јасици постао је место сабрања, тиха лука у којој су се срца верних умирила. Овај свети храм, поред своје храмовне славе, слави Блажену Матушку Ксенију и као своју преславу, те је празнична радост тога дана била удвостручена, и дубље укорењена у живот заједнице.
Под сводовима храма, где се тамјан меша са уздахом народа, Његово Високопреосвештенство Митрополит и Архиепископ крушевачки Давид благоизволео је да служи Свету Архијерејску Литургију, као отац који сабира своју духовну породицу око једне Чаше.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су свештеници Епархије, сваки са својим крстом и својом парохијском бригом:
протојереј Владица Столић, архијерејски намесник крушевачки,
протојереј-ставрофор Милорад Пршић, парох пепељевачки,
протојереј Иван Милановић, парох јасички,
јереј Иван Матић, парох падешки,
јереј Раде Радивојевић, парох беловодски,
јереј Далибор Весић, парох шаначки,
јереј Александар Петровић, циркуларни свештеник,
као и протођакон Ненад Матић, чији је ђаконски глас крепио литургијско сабрање.
Реч Божија читана је јасно и молитвено, јер су чтецирали господа Алекса Пршић, Михајло Јовановић и Давид Перовић, украшавајући богослужење ревношћу и благочашћем.
По завршетку Свете Литургије и молитвеног сабрања, Митрополит Давид је пререзао славски колач у част Блажене Матушке Ксеније, приносећи благодарење Богу за заштиту и благослов над овим светим храмом и његовим верним народом. Тога дана, пред иконом Блажене Матушке, многи верујући принели су колач и жито, исписујући тим тихим, домаћинским приносом своју личну молитву и наду.
Сваки колач био је једна прича, свако жито једно сећање, а све заједно – једна заједничка вера. Као да је сама Блажена Ксенија, незнана и неприметна, стајала међу народом, учећи нас да је истинска слава у смирењу, а истинска радост у приношењу себе Богу.
По окончању Свете Литургије, радост празника није се угасила. Она се, по старом и добром обичају српских домаћина, преселила у трпезарију – у ломљење хлеба, у братску реч, у погледе који говоре више од речи. Управо за време тог братског ручка, у духу благодарности и сабрања, промовисан је Зборник радова посвећен Блаженој Матушки Ксенији, у коме је сабрано песничко и прозно приношење – стих и реч као тихи дар светитељки.
Зборник је објављен у издању Црквене општине Јасика и издавачке куће „АсОглас“ из Зворника, као сведочанство да се молитва наставља и кроз писану реч, и да поезија и проза могу бити вид приноса Богу и светима Његовим.
И тако је Јасика тога дана била више од места: била је дом, била је трпеза, била је молитва на ногама. Тихи одјек Петрограда, и јасно сведочанство да светост не познаје границе, нити време, већ се препознаје у срцу које уме да воли до краја.
Иван Милановић, протојереј
|
|
Контакт![]() ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА КРУШЕВАЧКА ул. Доситејева бр. 1 37000 Крушевац, Србија e-mail: eparhijakrusevacka@gmail.com Контакт телефон: 037 /350 1550 Радно време: Пон-Пет од 8 до 13 часова |
Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит крушевачки Господин Давид
|
![]() ![]() |
У дану који Црква Христова освећује споменом Блажене Матушке Ксеније Петроградске, тиха светлост њеног подвига као да се прелила и у нашу Јасику.
Блажена Ксенија, јуродива Христа ради, после изненадне смрти супруга одрекла се свега земаљског и обукла у смирење које свет не разуме. Ходала је улицама Петрограда као безумна, а у срцу је носила ум Христов. Под подсмехом и хладноћом, у глади и тишини, молила се за оне који не знају да се моле, плакала за онима који не умеју да плачу. Њена реч је била кратка, али пророчка; њено ћутање – дубље од сваког говора. Зато је Црква данас слави не као ону која је побегла од света, већ као ону која је свет понела на својим раменима и принела Богу.
И тако, 6. фебруара 2026. године, када се њено име узносило у молитвама верних, храм Светог Прокопија у Јасици постао је место сабрања, тиха лука у којој су се срца верних умирила. Овај свети храм, поред своје храмовне славе, слави Блажену Матушку Ксенију и као своју преславу, те је празнична радост тога дана била удвостручена, и дубље укорењена у живот заједнице.
Под сводовима храма, где се тамјан меша са уздахом народа, Његово Високопреосвештенство Митрополит и Архиепископ крушевачки Давид благоизволео је да служи Свету Архијерејску Литургију, као отац који сабира своју духовну породицу око једне Чаше.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су свештеници Епархије, сваки са својим крстом и својом парохијском бригом:
протојереј Владица Столић, архијерејски намесник крушевачки,
протојереј-ставрофор Милорад Пршић, парох пепељевачки,
протојереј Иван Милановић, парох јасички,
јереј Иван Матић, парох падешки,
јереј Раде Радивојевић, парох беловодски,
јереј Далибор Весић, парох шаначки,
јереј Александар Петровић, циркуларни свештеник,
као и протођакон Ненад Матић, чији је ђаконски глас крепио литургијско сабрање.
Реч Божија читана је јасно и молитвено, јер су чтецирали господа Алекса Пршић, Михајло Јовановић и Давид Перовић, украшавајући богослужење ревношћу и благочашћем.
По завршетку Свете Литургије и молитвеног сабрања, Митрополит Давид је пререзао славски колач у част Блажене Матушке Ксеније, приносећи благодарење Богу за заштиту и благослов над овим светим храмом и његовим верним народом. Тога дана, пред иконом Блажене Матушке, многи верујући принели су колач и жито, исписујући тим тихим, домаћинским приносом своју личну молитву и наду.
Сваки колач био је једна прича, свако жито једно сећање, а све заједно – једна заједничка вера. Као да је сама Блажена Ксенија, незнана и неприметна, стајала међу народом, учећи нас да је истинска слава у смирењу, а истинска радост у приношењу себе Богу.
По окончању Свете Литургије, радост празника није се угасила. Она се, по старом и добром обичају српских домаћина, преселила у трпезарију – у ломљење хлеба, у братску реч, у погледе који говоре више од речи. Управо за време тог братског ручка, у духу благодарности и сабрања, промовисан је Зборник радова посвећен Блаженој Матушки Ксенији, у коме је сабрано песничко и прозно приношење – стих и реч као тихи дар светитељки.
Зборник је објављен у издању Црквене општине Јасика и издавачке куће „АсОглас“ из Зворника, као сведочанство да се молитва наставља и кроз писану реч, и да поезија и проза могу бити вид приноса Богу и светима Његовим.
И тако је Јасика тога дана била више од места: била је дом, била је трпеза, била је молитва на ногама. Тихи одјек Петрограда, и јасно сведочанство да светост не познаје границе, нити време, већ се препознаје у срцу које уме да воли до краја.
Иван Милановић, протојереј


